logo
VGT

“Zločine čine obični ljudi”

Objavljeno prije 3 mjeseca . u pon, sep 11th, 2017

“Zločine čine obični ljudi” : Intervju sa Klodom Šabrolom – Nebojša Đukelić

U mojoj dosadašnjoj karijeri autora televizijskih emisija o filmu i novinara koji je imao priliku da intervjuiše veliki broj poznatih filmskih reditelja, susreti i razgovori sa Džonom Hjustonom i Klodom Šabrolom zaslužuju posebno mesto. U oba slučaja reč je o izuzetnom doživljaju koji ujedinjuje zadovoljstvo, savršenu komunikaciju i određenu bliskost koja može da se doživi u susretu sa nekim velikim umetnicima, majstorima svog posla, koji su zadržali veličanstvenu jednostavnost i otvorenost.

Kao i Hjuston, sa kojim sam napravio emisiju 1986. Godine, Šabrol je pokazao prilikom našeg susreta, gotovo mladalačku radoznalost i želju da otovreno govori o usponima, ali o padovima u sopstvenoj filmskoj karijeri. Ne verujem da ću preterati ako kažem da me je ovaj razgovor još jednom ubedio da su pravi velikani, zaista veliki i po svojim ljudskim kvalitetima.

Razgovor koji sledi vođen je pre dve godine u Valensiji, na Festivalu mediteranskog filma, gde je bila priređena velika retrospektiva u počast Klodu Šabrolu. Sa ogromnim zadovoljstvom i sada preslušavam traku na kojoj se nalazi ne samo Šabrolov glas, njegov šarmantni engleski sa jakim galskim akcentom i poneki odlomak na francuskom, kada je želeo preciznije da se izrazi, već i atmosfera hotelskog restorana u kojem je Šabrol uživao u hrani; zatim povremene upadice gospođe iz organizacije festivala koja ga je opominjala da već kasni na neki oficijelni prijem. Glasovi i šumovi, kao uslovni refleks praćeni su jasnom slikom nasmešenog Šabrola sa nerazdvojnom lulom u ruci, živahnih očiju iza debelih stakala naočara. U tom trenutku Šabrol je već imao pedeset osam godina. Ipak, zračio je duhovitošću i blagonaklonom ironijom, koju je uglavnom upućivao na sopstveni račun. Neposredno pre razgovora, prvi put je u Veneciji prikazao „Ženske stvari“, spremao se da snimi „Dr. M.“ i „Mirne dane u Klišiju“. Ovaj drugi film je već završen, a uskoro će se pojaviti „Dr. M.“, duboko inspirisan Fricom Langom.

Razgovor sa Klodom Šabrolom objavljujem u celosti, bez ikakave montaže ili dodatnog doterivanja.

  • Sredinom pedesetih pisali ste dosta o filmu. Iz tih godina potiče i knjiga o Hičkoku koju ste zajedno sa Romerom objavili 1957. Koliko se od tada promenilo Vaše mišljenje o pojedinim filmovima i autorima? Šta sada mislite o Hičkoku?

O Hičkoku nisma promenio mišljenje, ali o nekim filmovima i rediteljima jesam. Mislim da sam tada kao i mnogi mladi ljudi koji pišu o filmu, a nemaju dovoljno iskustva, bio pomalo težak. Nisam bio fleksibilan. Na primer, nisam voleo reditelje kao što je Džon Hjuston. To možda i nije tako strašno, ali sećam se da mi se nije dopadao ni Bunjuel, a sada ga volim. Za Bergmana sam mislio da je mnogo slabiji od Drejera. Kada pravite filmove, menjate se. Možda je Bergman na nižem mestu od Drejera, ali je mnogo bolji od mene.

  • Znači li to da ste, na izvestan način, promenili svoj filmski ukus?

Nisam promenio ukus. Nekad sam mrzeo neke čuvene reditelje koje ni sada ne podnosim. Na primer, nikad nisam voleo Vilijema Vajlera. Delovao mi je veoma hladno. Moram reći da i sada kada vidim njegove filmove mislim da su zaista veoma loši.

  • Kada govorimo o Hičkoku, šta je za Vas toliko fascinantno u njegovim filmovima?

Uvek sam voleo priče o zločinu, a tu istu strast našao sam u Hičkokovim filmovima. U to doba, kada sam sa Romerom pisao knjigu o Hičkoku, mnogo sam voleo Frica Langa, ali mi je tada, ipak, Hičkok izgledao zanimljiviji jer je više uticao na gledaoce. Imao je dar umetnika koji je jedinstven. Mnogi Hičkokovi zapleti su glupi. Međutim, on je umeo da ih učini emocionalno snažnim i zanimljivim, sa nekom veoma uverljivim elementima. Obrađujući karaktere svojih junaka, pokušavajući da ih jasno izrazi, on je uspevao da ih učini veoma plastičnim. Ako hoćete da date određenu težinu ličnostima kojima se bavite ne smete da ih osvetlite frontalno. To me je fasciniralo kod Hičkoka. I dalje sam ludo zaljubljen u Hičkoka. U svojim filmovima on ima neke scene koje su najbolje, bolje od svih do sada snimljenih. Moran da priznam da veliki deo moje opčinjenosti Hičkokom potiče iz mog kasnijeg saznanja da je on nešto pozajmio od Frica Langa. Vraćam se izvorim i divim se obojici.

  • Rediteljsku karijeru počeli ste izvrsim filmom „Lepi Serž“. Mora da je postojao neki jak lični razlog da sinimite baš takav prvi film?

Lepi Serž“ je bio za mene apsolutna sloboda. Finansiran je novcem moje bake. Umrla je i ostavila tačno toliku sumu novca koja mi je bila potrebna za taj film. Nije smeo da bude mnogo skup. Priču sam našao slučajno. Film je bio pomalo hrišćanski, jer sam bio vaspitan u skladu sa katoličkom verom i tu je bilo još nekih ostataka religioznog. Postojao je i uticaj Roselinija, koji je bio druge grupe sineasta koji su uticali na mene. Osim toga, značajan je i utica mesta u kojem smo snimali. To je bilo selo u kome sma proveo ceo rat. Moji roditelji su ostali u Parizu, pripadali su Pokretu otpora. Pošto su bili zaokupljeni svojom borbom, ostavili su me u tom seocetu gde su zime bile veoma oštre. Posle rata ponekad sam dolazio u to selo, ali leti. Poželeo sam da se vratim i u zimu, pa je to bio razlog koji me je nagnao da tu snimim film. Radnja se, kao što znate, događa zimi.

  • U to vreme i Vaši prijatelji i kolege iz „Cahiers du Cinema“ Trifo i Godar snimaju svoje prve filmove…

Prve Trifoove filmove finansirala je njegova tadašnja žena…

  • Kada s edanas govori o „Novom talasu“ svi uviđaju potpunu različitost, različite autorske ličnost. Šta Vam se čini kada danas mislite o tome, da li je ipak postojao neki vaš zajednički imenitelj?

Bili smo sasvim drukčiji, to je tačno. Ali, svi smo mrzeli iste stvari. U to vreme francuski film je bio vrlo akademski, vrlo dosadan. Bio je to kao neki kvalitet, francuski kvalitet, a to je bilo strašno. Mi smo, s druge strane voleli istu vrstu filmova. „Ista vrsta“ je veoma širok pojam. Zapravo, jedna je išao u jednom pravcu, jedan u sredinu, drugi sasvim u drugom pravcu. Desno, levo…

  • Šta sada volite od filmova, od ranih filmova „Novog talasa“ ?

Za mene je najbolji film bio „Do poslednjeg daha“. To je bio potpuno drugačiji pristup, vrlo moderan. Trifo, Romer i ja smo bili suviše klasični, na izvestan način.

  • Kod vas nema mnogo formalnih trikova. Kada se gledaju Vaši prvi filmovi oni samo na površini izgledaju klasično, ali je duh modernog u načinu na koji vodite priču i gradite likove. Čini mi se da ima i dosta nametljivih montažnih dosetki.

To je zato što pokušavam da izbegnem ono što nazivam „debljinom“. Mrzim „debele“ filmove. Zato pokušavam da radim tako da gledalac ne sme da zna koje trikove ubacujem. To je kao kuvanje. Kao kada dodate malo začina. Što se tiče Godara, on je bio tako revolucionaran iz jednog prostog razloga: bojao se da bude normalan. To je istina koja važi i za kasniji deo njegove karijere.

  • Posle „Lepog Serža“ ređaju se „Rođaci“ (1958), „Dvostruki obrtaj“ (1959), „Naivne devojke“ (1960). Koji Vam je od tih filmova najdraži?

Naivne devojke“, iako je to bio veliki skandal. Publika je lomila stolice. Bio je to veliki promašaj. Toliko veliki da sam želeo odmah da snimim bolji film koji će se dopasti publici. Sledeći film bio je „Oko lukavosti“ (1961)- skoro nikog u bioskopu. Zatim sam napravio „Ofeliju“ (1962). Nisam bio zadovoljan. Ali sledeći film „Landri“ (1962) već je bio dobar film. Ipak, morao sam da platim ceh za prethodna četiri promašaja i morao sam da uprkos uspehu „Landrija“ čekam godinu dana. Nisam ništa snimao osim epizode od deset minuta u omnibusu „Najlepše podvale na svetu“ (1963). Iz tog perioda ipak najviše volim „Naivne devojke“. I danas mi se čini da je to veoma moderan film, iako su neke scene po želji producenta izbačene iz filma.

  • 1964. godine snimate prvi film iz kratke serije koja obuhvata „Tigar voli sirovo meso“, „Mari Šantal protiv doktora K“ i „Tigar miriše na dinamit“ (1965). Za to vreme ove parodije su bile veoma moderne, prožete veoma originalnim humorom. Izgleda kao da ste uživali poigravajući se, možda prvi put, formalnim mogućnostima medija.

Glavni razlog što sam snimio te filmove što sam želeo da snimam, a jedini način koji sam tada sebi mogao da dopustim bio je da snima popularne filmove koji će zabaviti gledaoce. Posebno volim „Mari Šantal“ jer mi taj dilm liči na bajku.

  • Godinu dana posle Vas Džosef Lozi je snimio sličan film, po stripu, „Modesti Blejz“. Šta mislite o tom filmu?

Za mene je to užasan film, svakako više volim „Mari Šantal“. Zanimljivo je da je „Mari Šantal“ i film o nekome koga mrzim. Mrzim doktora Švajcera i njeg lažni humanizam. U filmu je to doktor K, pravo lice doktora Švajcera. On je zao lik kome je suprotstavljen dobri doktor koji zvao Lanbare. Hteo sma da pokažem da dobri doktor Švajcer bio, u stvari, jedan užasni kolonijalista. Pokušao sam da iskoristim sve moguće zumove i sve trikove koje sam znao i u tome sam uživao.

  • Nikada kasnije niste sebi dopušali takvu vrstu „slobode“ u formalnom smislu. Da li Vam je to iskustvo kasnije koristilo?

Ne preterano. Bilo je sve to najviše zadovoljstva radi, a uživao sam i u tome što je ceo projekat na početku izgledao bez veze, a na kraju je to bio sasvim dobar film kojim sam se ponosio. To me je toliko zanelo da sam kasnije, ponekad, prihvatao i neke glupe i loše projekte, misleći: pa dobro, projekat je loš, ali ja sam tako pametan i talentovan da od toga mogu nešto da napravim. Sve te priče o špijunima su bile glupe, pa sam mislio da je najbolje da od toga napravim i glupe filmove i da istovremeno objasnim zašto su glupi i nakoji način funksionišu kao glupi filmovi. Posle sam sebi govorio da sma vrlo srećan, jer da nisam to radio morao bih da snimam porniće, a to je mnogo teže. U porno filmovima imate samo trideset tri položaja, a kod špijunskim filmova možete koristiti najmanje hiljadu.

 

  • Potpuno drugačiji film uradili ste neposredno nakon ovih filmova. „Demarkaciona linija“ (1966) je ratni film, prilično ozbiljan film bez humora. Šta danas mislite o tom filmu?

Da, to je film o okupaciji i bio mi je odvratan čim sam ga završio. Bila je to jedna velika laž. Uvek pokušavam da govorim istinu u svojim filmovima, ali to nije bio slučaj i sa ovim filmom. Kraj fila je neka vrsta moje osvete, svi pevaju Marseljezu, a kamera pokazuje nemačku zastavu.

  • „Demarkaciona linija“ je možda i sudbonosni ili simbolični naslov, jer posle tog filma počinje Vaša „crna serija“, niz filmova koje ja lično obožavam.

Da. „Košute“ (1967) su prvi film iz te serije, sa novim producentom, sa kojim sam uspostavio veoma dobar odnos. „Košute“ su bile veliki uspeh. Kada sma pisao scenario zapitao sma se: koji je bio moj najveći uspeh do sada? Rođaci, O.K. iskoristio sam istu priču uz mao izmenjene likove. Baš sam tako uradio. Bila je to, u osnovi, ista priča.

  • Ovaj period, sa kraja sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, za Vas je izuzetno plodonosan i sadrži nekoliko pravih remek-dela. Koje su okolnosti pomogle da snimite tako dobre filmove?

Za mene je taj period stvarno izuzetan. Prvo, našao sam novac za snimanje, zatim način kako da radim priče koje su me zanimale, glumce koji će da igraju u tim filmovima, a ujedno to je bilo Pompiduovo doba, idealno za tu vrstu filmova. Tako da je za mene bilo veoma lako da uradim gotovo sve filmove iz tog razdoblja.

  • Znači li to da je postojao neki povoljan odnos između tih filmskih priča i vremena u kojima ste ih snimali. Neki vid građanskog života koji Vas je kao milje privlačio?

Da. Snimanje tih filmova bilo je za mene veoma jednostavno i lako. Pa ipak, u jednom trenutku kao problem se postavilo zapadanje u rutinu. Onda smo moj producent i ja odličili da je vreme za prekid. Napravili smo 13 filmova u tom periodu.

  • Kroz gotovo sve te Vaše filmove provlače se motivi zločina i strasti. Iako su Vaši junaci često buržuji, ponekad i malograđani Vi ih duboko razumete, čak i kada su ubice. Možete li da nam kažete šta Vas tako privlači u tom svetu građana ispunjenom zločinom, seksom, strastima, opsesijama?

Cela moja porodica pripada buržoaziji, ja to dobro poznajem. Znam njihove opsesije. Ponekad mislim da ih do srži razumem. Znam jednu čudnu priču o tome. 1960. pozvan sam na večeru u Eks-An Provansu. Tu je bila šarmantna žena i šarmantan muškarac i dobra večera. Četiri godina kasnije saznao sam da je taj čovek ubio svoju ljubavnicu, iskaspio je na komade, a odmah zatim ubio i ženu. Znate li zašto? Obećao je ljubavnici da više neće voditi ljubav sa svojom ženom, a ljubavnica je saznala da je žena trudna i kazala mu je da će ga ostaviti. To ga je toliko iznerviralo da je ubio obe. To je za mene sjajna priča.

  • Šta Vas toliko privlači u pričama o zločinu?

Hičkok je rekao kako nije zanimljivo pričati priče o plaćenim ubicama, jer je to ionako njihov posao. Zanimljivo je pričati priče o običnim ljudima koji počine zločin. Svet malograđana je upravo svet u kojem je zločin najprisutniji, jer je to najzatvoreniji svet. Ceo jedan deo buržoazije, i to ne krupne buržoazije koja je „slobodna“, već sitne i srednje koja je ostala puritanska i viktorijanska. Uvek pokušavam da objasnim ljudima da kada bi pokušali da shvate ljude koji su počinili zločin, da bi onda razumeli i sam zločin. Mrzim suđenja, pravdu, procese.

  • Možda najbolji film koji to pokazuje jeste „Mesar“ (1969).

Tema filma „Mesar“ sadržana je u sledećem: žena u jednom trenutku odbija da poljubi čoveka, da bi mu na kraju odgovorila na ljubav, iako je saznala da je taj čovek zločinac, ubica žena.Ideja je bila u tome da se pokaže da što se ljudi bolje poznaju, bolje se i shvataju. U ovom filmu razvije se ljubav onda kada junakinja shvati ubicu i prihvati ga onakvog kakav on stvarno jeste. Znam da se film dopao gledaocima i meni je veoma važan, jer sam na jednostavan način izrazio pojam koji je za mene važan, a to je pojam poznavanja drugih, razumevanje drugih. Mislim da to razrešava sve probleme, odnosno kad upoznamo druge razumemo i motive koji ih pokreću. Polazeći od toga uvek biram ličnosti marginalaca, kriminalaca. U stvari, to nisu marginalci, to su ljudi koji pripadaju društvu, ali su se nekim svojim činom odvojili od njega.

  • Drugi film koji mnogo volim je „Neka zver krepa“ rađen prema romanu Nikolasa Blejka. Šta Vas je privuklo ovom romanu?

Nikolas Blejk je veliki engleski pesnik, a pisao je i kriminalističke romane. Tema u ovom romanu mi je pomogla da pokažem da identifikacija nije bezopasna. Na početku ovog filma sve je učinjeno da se gledalac identifikuje sa likom koji igra Mišel Dišosroa. Sin mu je ubijen u saobraćajnoj nesreći. To je šok. On piše neku vrstu dnevnika. Film je u prvom licu. On vodi svoju istragu da pronađe groznog tipa koji je ubica i begunac sa mesta zločina. Konačno on ga otkriva i to je zaista grozan tip. Međutim, stvari se postepeno menjaju i gledalac se na kraju nalazi pred strašnom dilemom: da li da opravda oca što je ubio ubicu-šoferčinu na nedostojan i odvratan način i da pusti da bude optužen sin šoferčine, na kojeg se sumnja. Gledalac ima tendenciju da poveruje da nije ubica Dišosroa, nego šoferčin sin koga je otac kinjio. Ceo film je zasnovan na činjenici da je Dišesroa ubio. Gledalac odbija, zbog identifikacije, da u to poveruje. Tako je i gledalac, na neki način, upleten u zločin. On je izmanipulisan identifikacijom koja, kao što vidite, može da bude opasna.

  • Mislim da je ovaj film dobar primer za Vaše shvatanje žanra. Vi izabirate neka pravila žanra i onda idete dalje od njih.

Problem žanra je u tome što se vezuje za stereotipe prihvaćene kao takve: ovaj je dobar, onaj je loš. Ceo film je onda konstruisan na poštovanju stereotipa. To je svakako žanrovski film, ali je to i film koji prihvata stereotipe žanra. Zanimljivije je, mislim, koristiti žanr i u okviru njega biti slobodan i otkriti laž koja može biti unutar žanra. Odličan primer je Džon Ford. Za njega je vestern bio neophodan. Zašto? Jer je Ford pokušavao da prikaželepotu primitivnih nekultivisanih ljudi. Po mom mišljenju najlepši i najkompleksniji Fordov film je „Tragači“ sa Džonom Vejnom i Natali Vud. Film je veoma složen a istovremeno poštuje pravila igre. Na primer, impresivno je ponašanje Natali Vud kada je pronalaze. Ona je postala Indijanka. Nesrećni Džon Vejn to ne razume. Ima se utisak da on živi u standardnom vesternu a nađe se sukobljen sa životom. To je divno.

  • Film „Upravo pre noći“ (1970) varira sličan motiv kao film „Neverna žena“.

U ta dva filma je reč o dve povezane teme, odnos između dvoje likova i zločina na drugoj strani. Jedna tema se se doslovno nalazi u zločini, odnosno zločinom se rešava problem kao u „Nevernoj ženi“. S druge strane, imamo zločin koji je kao gangrena. Oba slučaja su zanimljiva. Da bih pokazao sličnosti i razlike uzeo sam otprilike istu glumačku ekipu i iste situacije na početku. To je bio dobar način da se pokažu dva lica istog problema. Uzeti iste glumce i napraviti sva filma-blizanca. Kao u ogledalu.

  • Kada govorite o izboru glumaca i radu sa njima postavlja se logično pitanje Vašeg sopstvenog metoda rada sa njima.

Trudim se da proniknem u jače strane glumaca. Sjajan glumac nije u svemu sjajan, nego samo u nekim posebnim situacijama. To treba otkriti, a kada otkrijem, onda pokušavam da uradim tako da režija filma, postavljanje kamere, mizanscen, dopuste glumcima da pokažu svoje jače strane, a da to oni sami i ne znaju. Oni ne smeju da znaju koje su im osobine jača strana. Treba da se osećaju prijatno i da im to omogući da se potpuno izraze. Naravno, ne uspevam uvek u tome. Ponekad to ne funkcioniše jer imam posla sa glumcima koji su isuviše ekstrovertni. Imam problema i sa glumcima koji su samo dobri tehničari. Mora postojati neki manji deo spontanosti i naivnosti u glumcima da bi moj sistem dobro funkcionisao.

  • U filmu „Raskid“ (1970) nalazim nešto što je prilično retko kod filmskih autora – da podjednako dobro razumete svaki lik i da ga kao ljudsko biće volite, čak i kada po svom ponašanju spada u „loše“ junake. S druge strane, svaki lik je u funkciji neke jake strasti koja ga određuje, što me dosta podseća na Balzaka i njegovo građenje likova.

„Raskid mi je veoma drag film. To je, po meni, film koji obrađuje odnos novca i samog života. Novac je tu veoma važan. Upravo u tome ima nečeg balzakovskog. Uzeo sam kao polaznu tačku roman jedne veoma interesantne američke spisateljica – Šarlote Armstrong, koja piše kriminalističke romane, ali kod koje uvek postoji neka moralna pouka, ponekad čak i preterana. To je čudno. Osetio sam da tu ima nečeg balzakovskog; prvo, sam pansion liči na pansion iz „Čiča Gorioa“. Imao sam utisak kao da je Balzak napisao tu knjigu. Mnogo mi se dopalo što se u svetu tih razuzdanih strasti našla jedna pravolinijska ličnost. Igra je Stefani Odran. Kao neki kornelijanski lik u Rasinovom svetu.

  • Mnogo Vaših filmova zasnovano je na romanima, pričama. Kako birate knjigu koju adaptirate. Kakva ste vrsta čitaoca?

Ja sam dvostruki čitalac. Obično čitam iz čistog zadovoljstva. Tema mi nikad ne dolazi kao priča, nego kao ideja. Onda počinjem da tragam za pričom. Na primer, hteo sam da napravim film o kukavičluku. Tada sam počeo da čitam kriminalističke romane da vidim da li neki govore o tome. Čitam mnogo i to ponekad funkcioniše i pronađem obrise priče. Nekad moram da pišem scenarija.

  • Da li uvek sami pišete adaptacije romana?

Zavisi.Uvek radim na scenariju. Uvek ga pišem rukom. Uzmem veliku svesku i pišem rukom. Nikad ne pravim beleške na margini. Imam manije kao matori momak. Ne volim da nešto prešvrljam, to nikada ne radim. Radije iscepam stranicu, pa sve ispočetka. Kako ne volim da žvrljam. Moram da isplaniram stranicu pre nego što počnem da pišem. Uvek prepisujem scenario i tada primetim da je neka scena preduga, pa je skratim. Ili vidim da mi nedostaje spoljnji dekor. Tako stvaram neku vrstu kostura filma dok prepisujem scenario.

  • Imate li nekog svog favorita, najdraži film, među filmovima iz razdoblja o kojem govorimo, sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina?

Iz tog perioda najviše volim dva filma: „Mesar“ i „Raskid“. Ali i to se menja. Kada ponovo gledam svoje filmove, to mi je strašno, jer budi uspomene, a one su dobre i loše. Sve je to pomešano sa užitkom snimanja, sa pripremom filma. Neki filmovi su primljeni dobro a neki loše. Film koji smatram veoma uspelim i koji posebno volim je „Mesar“ (1969). Mislim da je „Raskid“ (1970) manje uspeo, ali da ima nekih stvari koje su mi prirasle za srce.

  • Od sredine sedamdesetih godina uradili ste dosta televizijskih filmova, većinu tokom 1974, čak sedam jednočasovnih igranih struktura. Uspeo sam da vidim samo izvanredni TV film „Gospodin Bebe“, rađen prema priči Hulia Kortasara „Dobre usluge“. Šta Vas je privuklo da uradite ovaj veoma obiman projekat?

Imao sam prijatelja producenta na televiziji koji mi je rekao da postoji mogućnost da napravim nešto ako želim. Imao sam slobodu da izaberem kratke priče po kojima bih radio. Posebno sam ponosan na TV film „Banda očajnika“ (1974). To je poslednja kratka pričakoju je napisao Henri Džejms, ne mislim da je najbolja, ali mi je poslužila za film koji je za mene bio dragoceno iskustvo. Mislim da je to najbolja stvar koju sam uradio u okviru tog poduhvata ekranizacije kratkih priča.

  • Dve godine kasnije snimate film „Buržoaske ludorije“, vraćate se miljeu koji poznajete. Šta je bitno za filmskog autora kada pravi film o sredini koju dobro poznaje i kojoj i sam pripada?

Kada ste i sami buržuj, a želite da pravite, na izvestan način kritičke filmove o buržoaziji, onda je bitno da se ne bavite onim osnovnim odlikama. Treba da odbacite vaše osnovno znanje i da tragate za onim što je pored. Samo tako, kada govorite o nečemu što je naizgled marginalno možete da podvučete nedostatke te neprijatne socijalne klase.

  • „Violeta Nozier“ je film koji je imao velikog uspeha. Pošto je reč o istinitoj priči i zločinu koji je počinila Violeta Nozijer, još pre rata, kako je tekla predistorija ovog filma? Šta Vas je podstaklo da uradite ovaj film?

Ta priča mi je godinama bila u glavi, ali nekako po strani. Godinama na nju nisam mislio dok mi Pjer Braser nije detaljno ispričao sudbinu Violete Nozier. Bio je toliko zaokupljen tom pričom da je podstakao moju radoznalost. Bilo je to jedne noći u Lionu. Sećam se da je mnogo pio i da je plakao i govorio: „Jadna moja mala Violeta“. To me je zapanjilo. Nekoliko godina kasnije sreo sam Izabel Iper, koja me je veoma zainteresovala. Hteo sam da nađem neku temu koju bismo zajedno radili. Setio sam se Violete Nozijer i pokazalo se da se i Izabel iper još odranije interesuje za ovaj slučaj. Tako je to brzo sređeno da radimo zajedno, a kao što se videlo, Izabel Iper bila je izvanredna u toj ulozi.

  • Od Vaših kasnijih filmova iz osamdesetih godina video sam, nažalost, samo „Šeširdžinije fantome“ i „Sovin huk“. Ono što mi se čini očiglednim jeste da je sve više humora u Vašim filmovima. Komično je pomešano sa ironičnim.

„Sovin huk“ (1987) i „Šeširdžijini fantomi“ (1982) su dva prilično srodna filma. To je čudno jer je „Šeširdžijini fantomi“ film koji je rađen po Simemonovom romanu, a „Sovin huk“ po romanu Patriše Hajsmit, veza koja se provlači i kroz oba filma. Oboje su za mene veoma duhoviti pisci, iako to nigde nije priznato. Ne kaže se da je Simenon duhovit, a isto važi i za Patrišu Hajsmit. Meni se dešava da kada čitam njihove knjige ponekad prasnem u smeh. Rekao sam sebi da bi bilo dobro snimiti filmove po ovim njihovim delima, poštujući ih. Obe adaptacije su veoma verne i precizne u odnosu na romane. U isto vreme uspeo sam da u filmove ugradim i svoj komentar. I, konačno, ispalo je dosta smešno i ironično. Tako da ta dva filma liče.

  • Kakvu vrstu uživanja imate dok radite filmove? Mislim da je svakom upućenijem gledaocu Vaših filmova očigledno da uživate dok snimate i radite film?

Prvenstveno, prijatno mi je da pokažem tu ironiju života, ironiju postojanja. To je veoma prijatno, nadam se, i gledaocima, a zatim to dopušta poigravanje, mešanje efekata na vrlo smešan način. Na primer, bio sam oduševljen u „Sovinom huku“ kada se na kraju filma, u komičnoj sceni u kojoj se lome tanjiri, niko ne smeje, a u tragičnoj sceni, gde se ubija, publika smeje. Za mene je pravo uživanje da dođem do toga, da izokrenem normalne reakcije gledalaca, da bi shvatili da ozbiljnost stvari nije u srazmeri sa njihovim značajem. Najbolje sredstvo da se to pokaže jeste ironija.

  • Nedavno ste imali premijeru filma „Ženske stvari“ (1988) u Veneciji. Pošto još nisam imao prilike da vidim film, možete li da kažete o kakvom je filmu reč?

Film je rađen prema jednoj istinitoj kriminalističkoj hronici. Priča se zbila za vreme okupacije 1942. godine. Žena je vršila pobačaje, nekih dvadestak. Uhapšena je, sudio joj je vojni sud, osuđena je na smrt i odsekli su joj glavu. Ima mnogo elemenata ironije, ali ton filma je potpuno patetičan. Danas socijalno osiguranje nadoknađuje troškove abortusa. Država je nekada nekog osuđivala i zatvarala za nešto za šta sada čak plaća i nadoknadu. Za razliku od mog filma „Demarkaciona linija“, ovaj film govori istinu o ratu. To je prvi film koji se bavi tim vremenom u Francuskoj u kome se vidi vrlo malo Nemaca. Govori se o okupaciji kao da su samo Nemci činili sve strahote za vreme okupacije. A u pitanju je bio režim, ne Nemci. To je bio kukavičluk, užasna atmosfera višijevske vlade. U filmu se to oseća, i do toga mi je veoma stalo.

  • Kada upoređujete Vaše bavljenje filmom sa rediteljima koje volite, šta je Vaša osnovna želja?

Moj cilj u životu je da pravim filmove precizne kao što ih je pravio Fric lang, pune ljudske topline kao što su Renoarovi i sa toliko humora koliko ga ima kod Ernsta Lubiča. Ako jednog dana napravim takav film, biću veoma srećan.

Razgovor vodio: Nebojša Đukelić

Sineast

za P.U.L.S.E tekst priredila: Tatjana Đilas

Copyright 2016 Magazin Plus d.o.o. Sva prava zadržana.
Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

Programiranje: Magazin plus
Na vrh