logo
VGT

Vizija modernog sveta kod Martina Ejmisa

Objavljeno prije 3 mjeseca . u čet, sep 21st, 2017

„Ja nisam alergičan, ja sam navučen na 20. vek“, kaže Džon Self, protagonista romana Novac: Samoubilačka Poruka.

To je živopisno-crna komedija smeštena na relaciji Njujork-London, u kojoj su prikazani nesrećni događaji ovog velikog i ružnog filmadžije, čoveka zavisnog od 20. veka. Martin Ejmis kroz roman oslikava svet u poodmaklom stadijumu posleratnog kapitalizma 80ih godina i načina na koji je stvarana kultura konzumerizma – mašinerija koja neprestano proizvodi sve više i više stvari na koje se ljudi „navlače“ ili koje na njih utiču na dnevnoj bazi. Rezultat? Dehumanizacija. Čovek može lako izgubiti sam sebe dok grabi za posedom, očajnički se trudeći da „preživi“ umesto da živi sopstveni život.

Consumers

U romanu, međuljudski odnosi, kultura, porodica i sve ostalo što je ugrađeno u temelj modernog društva, povezani su novcem koji predstavlja „centralni deformitet u životu“, uz sve političke i socijalne prilike tog perioda.

Tačerizam i Reganomija

Kako bih vam pružio što potpuniju sliku o romanu i kako bi imali zaokruženu sliku sveta koji je u njemu predstavljen, moraćemo da se upoznamo sa vladajući političkim, ekonomskim i kulturološkim okolnostima osamdesetih u koju je priča smeštena. Roman je svojevrsna transatlanička kulturološka dijagnoza ere Regan-Tačer, prikazujući nam život u Engleskoj i SAD-u nakon Drugog svetskog rata koji biva doveden do najviših granica globalnog konzumerizma. Govorimo o pojavi i nezadrživom rastu žele za sticanjem.

Margaret Tačer (1925-2013) je nekadašnja premijerka Ujedinjenog Kraljevstva (1979-1990) i vođa Konzervativne partije od 1975 do 1990. Ostaće je upamćena kao premijer sa najdužim stažom i jedina žena koja se našla na ovoj poziciji. Tokom ere Tačerizmadošlo je do promovisanja niske stope inflacije, male države, i slobodnih tržišta kroz rigoroznu kontrolu priliva novca, privatizaciju, i ograničenja radničkog pokreta (Američki pandan Tačerizmu u Engleskoj bila je Reganomija). Tačerizam je do danas ostao jedan od najkontroverznijih perioda Zapadnjačkog društva nakon Drugog svetskog rata. Knjiga je objavljena 1984. godine, nakon 5 godina Tačerizma koji je u prvi plan istakao težnju ka individualzmu, preživljavanju, i sticanju. Pitanja stambene gradnje i nezaposlenosti su još neki od ključnih pojmova kojima se roman bavi, zbog činjenice da je Engleska vlada prodavala državne stambene objekte (council houses–velike kuće u vlasništvu lokalnih veća koje su izdavane po nižim stopama, uglavnom socijalnim slučajevima i nezaposlenima). Kako bi nadomestila manjak stambenog prostora, vlada je prodavala veliki broj ovih kuća koje siromašni nisu mogli sebi da priušte zbog rastućih interesnih stopa.

Dollar home

Većina ljudi koji su nekad pripadali toj rastućoj nižoj klasi su dovedeni u situaciju da jedino mogu spavati na podu svojih malih stanova, pokrivajući se sopstvenim tepisima umesto pokrivačima, ili bi završili u još manjim apartmanima bez ičega osim par komada nameštaja.

Automobili se množe dok se kuće prepolovljuju. Kuće se dele, na polovine, četvrtine, šesnaestine. Ako vlasnik ili graditelj naiđe na sobu pristojne veličine, on će to pretvoriti u lavirint, u kinesku slagalicu.

Margaret Tačer je postajala sve jača i uticajnija, dok se Engleskapolako pretvarala u zemlju neravnopravnosti u kojoj mala grupa ljudi profitira na kontuvladine politike, što je i protkanu u pričuromana. Vlasnici uspešne marketinške kompanije ’Karburton, Lineks i Self’ zarađuju gomilu novca koji prisvajaju za sebe koristeći se poreskim prevarama. Džon Self ne uspeva da razume tu međusobnu povezanost, tu nit koja spaja nezaposlenost i socijalni nemir, slepo verujući da su siromašni ljudi sami krivi za svoje siromaštvo.

Mi svi izgleda zarađujemo puno novca. […] Auto je besplatan. Kuća časti. Kuća je pod hipotekom. Hipoteka je na ime firme – bez interesa. […] To sigurno ne može biti legalno. Ne možeš legalno tretirati novac na taj način. Ali mi to radimo. Pohlepno! Besramno!

Na suprotnoj strani Atlantika, u SAD-u, vlada Reganomija – naziv za ekonomsku politiku tadašnjeg predsednika Ronalda Regana koja je favorizovala bogate i privilegovane, a u isto vreme bila uokvirena kao dobra i za prosečnog građanina. Regan je govorio da bi investiranje u vrh društva ili smanjenje poreza korporacijama bilo od ekonomske koristi za sve – korporacije zarađuju više novca, ulažu u dalji ekonomski razvoj države, što će na kraju biti povoljno za smanjenje stope nezaposlenosti. Najbogatijim individualcima u državi je stopa poreza od 70% smanjena na 28%, dok je poreska stopa za ljude sa nižim primanjima rasla.Bilo je očigledno da ljudi iz srednjeg i nižeg staleža nemaju baš nikakve koristi od takve ekonomske politike, dok je smanjena stopa poreza samo hranila pohlepu najbogatijih Amerikanaca. Za Džona Selfa (i ljude koji su, kao i on, gladovali za bogastvom i uspehom), SAD je bilo savršeno mesto za ostvarivanje snova i zadovoljenje gladi za „džankom“ koji on konzumira. Njujorčane izgleda definišu njihovi kapaciteti za stimulaciju ’ljubavi’, odnosno trpljenje ’mržnje’ ka novcu, što se vidi u gradskoj topografiji gde je bogati Menhetn jasno odvojen od ’srednje siromašnog’ okruga oko Osme Avenije i ostatka ’beznovčane zemlje’ u unutrašnjosti.

Sa novcem, zaslepljeni Njujork je kristalni konzervatorijum. Oduzmite novac, i bićete se goli, štitećisvog Džonsona od kiše od polomljenog stakla.

I kroz prizmu kulture i umetnosti možemo sagledati Reganomiju i načine na koje je uticala na Američko društvo. Uzmimo za primer album Brusa Springstina, „Born in the USA“, koji je svojevrsna protestna ploča toga vremena. Čak i danas postoje umetnici koji se okreću ka prošlosti, govoreći o korumpiranom predsedništvu Ronalda Regana i posledicama koje su vidno osetne čak trideset godina kasnije.

„Zahvaljujući Reganomiji, zatvori su postali profitabilni
jer je besplatan rad temelj Američke ekonomije […]
Oni vole samo bogate, ali kako tek mrze bednike,
ako kažem nešto više možda mi pokucaju na vrata.“

(Killer Mike. „Reagan.“ R.A.P. Music, 2012)

Savremena urbana sredina

Ljudi me pitaju nešto što ja nikad nisam pitao samog sebe: zašto posmatraš svet kao groteskno, podmitljivo i prljavo mesto? Sada mogu da kažem, ’Eto, to je jedan od razloga.’ Na primer, ne možeš  verovati u centralizovani autoritet koji sedi okolo, praveći planove za 50 miliona mrtvih. Kada dođe do toga, moral se stropošta sa vrha na dno. Ako je moral toliko nerealan dok je na vrhu, onda će se survati dole efektom piramide. (Amis, BOMB; intervju)

Dva grada – London i Njujork – prikazani su kao groteskna okruženja, preobražena od strane kapitalizma, zaposednuta nasiljem, zavisnostima, pornografijom, brzom hranom i životomu brzoj traci. Ljudi su spremni da urade sve kako bi našli brz način za brzu zaradu. Nekadašnji lokali u kojima su bili dobri restorani, knjižare, prodavnice ploča, aukcijske kuće i prodavnice košer delikatesa, sada su restorani brze hrane (Burger Den, Burger Hutch, Burger Bower…), butici osvetljeni kao striptiz barovi, hipermarketi, video klubovi, igraonice sa arkadnim mašinamai go-go barovi. Upravo te potrebe potrošačkog društva su one koje dalje modeluju i menjaju grad, a ako se ne uklopite ili probate da pružite otpor – korporacije će vas naterati. One pretvaraju ljude u zavisnike koristeći se njihovim strahovima, a ako ih nemate – oni će ih stvoriti. “Novac“ proširuje Orvelovu analizu totalitarne ideologije, uvodeći je u svet postindustrijskih kapitalističkih demokratija. Umesto diktatorskog državnog aparata, Self-om upravljaju kombinovane sile ekonomskog sistema i elektronskih medija. Kao i Orvelov protagonista, Vinston Smit, koji na kraju „1984“ gubi beznadežnu borbu za slobodu i dostojanstvo u odaji za mučenje „Soba 101“, Self je takođe zarobljen, ali ne od strane totalitarne države, već u zatvoru od degradirane, privatne kulture.

Martin Amis

Svi likovi u romanu vide uspeh kroz novac, što je i jedina moguća forma ličnog razvoja dostupna njihovim ograničenim svestima. Način na koji je Ejmis izgradio likove, kao robote koji funkcionišu nezavisno radeći zajedno u okviru određenog sistema, rezonuje odlično sa razvitkom savremene robotike. Alek Levelin, muž i otac dvoje dece, uzima novac od Džona i koristi ga za kockanje, dok deo daje svojoj ljubavnici (iako ona sama ne oskudeva u njemu). Selina Strit, Džonova pornografska devojka, kreće se kroz život prateći miris novca i vrlo često biva poređena sa luksuznom robom. Džon je, s druge strane, poređen sa životinjama, te se sam identifikuje sa psomdok čita Orvelovu „Životinjsku farmu. Kada mu prete, njegovo lice je kao lice debele zmije, a ponekad se oseti i kao leš pregažene mačke, obično kada se probudi. Kada je mamuran, on izlazi iz kupatila puzeći na sve četiri, kao da je krokodil. Filding Gudni, u njihovom finalnom sukobu, viče na njega „O, nečovečni psu“ (referenca na Šekspirovu dramu „Otelo“). Kada ga njegova američka ljubavnica, Martina Tven, nađe u krevetu sa Selinom Strit (njegovom engleskom ljubavnicom), on izgleda kao buba sa rukama i nogama u vazduhu. Ljudi su često upoređivani sa robotima (zato što ih društvo u to pretvara), ali Self ih naziva Zemljanima, kao da je on neka vrsta vanzemaljca. Upravo tako se oseća čovek u modernom društvu – otuđen, usamljen, nesiguran u sebe, i pesimističan.

Ja sam robot, ja sam android, ja sam kiborg, ja sam replikant.

Džon u svojoj glavi čuje čak četiri različita glasa: dva koja ga vode u propast (i kojih je on potpuno svestan), dok preostala dva, koja bi ga možda i odvela ka iskupljenju, guši. On ne želi da misli, već samo da konzumira. Likovi u romanu su ljudi sa bezobličnim, poluizgrađenim, i hibridnim identitetima. Ograničene percepcije, zaslepljenog vida, oni jednostavno nisu prisutni ili ne mogu da pristupe svom okruženju.

Korupcija u visokom društvu

Kako korupcija živi u visokim, elitnim društvenim krugovima, možemo videti kod glumaca koji navodno trebaju da igraju u Džonovom filmu. Martin Ejmis je radio na scenariju za film „Saturn 3“ i zasnovao lik Džona Selfa na Džonu Beriju (po čijoj priči je taj film snimljen), dok je lik Lorna Gajlenda stvoren po uzoru na Kirka Daglasa (glavna muška uloga u filmu). Lorn je glumac u poznim godinama, opsednut svojim izgledom, pojavom i muževnošću (kao i mnoge filmske zvezde koje se podvrgavaju tretmanima plastične hirurgije). Sebičan i arogantan, on menja scenario čineći svog lika najvažnijim, najmuževnijim i najpotentnijim, zahtevajući različite scene seksa koje će ga prikazati kao „bog“ muževnosti. S druge strane, tu je Spank Dejvis koji ima potpuno drugačiji karakter – on je glumac koji ne pije, ne puši, ne šmrče, ne kocka se, ne prežderava se i živi bez seksa, već se bavi meditacijom, humanitarnim radom, kontrolom uma, i ekstremno je religiozan. Nema normalnosti niti sredine, već samo ekstrema. „Mislim da je to veoma karakteristično za mene, da se ne bavim srednjom klasom. Ili slabost ili nedostatak ili u svakom slučaju praznina. To je tako zato što nisam zaiteresovan za norme koliko za ekstreme“ (Ejmis, BOMB, intervju).

Money

Međutim, i Spank se takođe ponaša kao tvrdoglava filmska zvezda, pokušavajući da poturi sopstvene zahteve. Za lika koga će igrati Kaduta Masi, Self bi više voleo nekog manje zanosnog, srećnog i razumnog, ali Filding Gudni insistira na njoj zato što je ona ključan faktor koji će im osigurati ogromnu zaradu. Zapravo, najinteresantnije je to što niko ne priča o glumačkim sposobnostima. Za uspešnu glumačku karijeru potrebna je lepota, a filmski producenti ne žele ostarele filmske zvezde, kao što su Lorn i Kaduta. Vreme je pretnja njihovom postojanju i svrsi. Kaduta kaže: „Ja imam 43 godine. Moje sise nisu više tako dobre. Moj stomak je dobar, moje dupe je dobro, ali sise?“ Nakon razgovora sa Selfom, svi su naizgled zainteresovani samo za njene grudi. Međutim, ona je ujedno i jedini član filmske ekipe sa kojom Self nekako i uspeva da se poveže, i to onda kada ona pokaže majčinski interes. Ona prislanja njegovu glavu na svoje grudi i kaže: „Ti nikada nisi imao majku, zar ne Džon?“. Ipak, žene su klasifikovane na osnovu njihovih estetskih kvaliteta, kao seksualni objekti ili „umetnice u krevetu“, konstruisane kao roba za onanističku procenu i konzumaciju u očima muškaraca, ali i od njih samih.

[…] jasno, dokazano, čak i da svet ne postaje gori svakog trenutka, sve je manje nevin.

Amerika je predstavljena kao zemlja snova, zemlja sa „uspehom u svom ozonu“, dok je na drugom kraju spektruma, London postao primer iscrpljenosti. Vratiti se u London „nije značilo ništa. To je samo opet bio London.“ Likovi Seline i Filding Gudnija se ogledaju jedan u drugom – Gudni je Američka Selina. Pokvareni lovator koji želi samo novac, a Džon Self ne uspeva da ga vidi kao takvog jer je zaslepljen sopstvenom pohlepom. Nakon što se njih dvojica sretnu u avionu i za čas postanu „najbolji ortaci“, Filding se odlučuje da pomogne Džonu da snimi film na kome će obojica zaraditi.

Zavisnosti u kapitalizmu: od hamburgera do masturbacije

Knjiga se bavi različitim vrstama zavisnosti, i to je jedno delirično i opijajuće stapanje koje Ejmis uspeva da prikaže. S druge strane, ove zavisnosti imaju jako malo zajedničkog sa samim opijatom (od hamburgera do masturbacije). Vreme u kojem društvo može da se odvoji od problematičnog kompulsivnog ponašanja, karakterističnog za senovitu i marginalizovanu narkomansku kulturu je završeno. Pojam zavisnosti se infiltrirao u celokupan konzumentski sistem do te mere da funkcioniše više kao tkanina u kojoj je individua udobno smeštena nego kao marginalni fenomen.“ Droge i normalne sile tržišta su se spojile, tako da je teško razlikovati ih. One čak dele i jezik, kao što Filding Gudni pokazuje.

Money-driven woman

Uvek nastoji, buraz, da se kladiš na industriju zavisnosti: ne možeš da izgubiš. Zavisnici ne mogu da pobede. Danas, odgovorni biznismen more da se osloni na puls zavisnosti.

Mediji, kao jedna od najuticajnijih sila savremenog društva, predstavljaju zavisnike kao žrtve modernog doba, osuđujući drogu. Međutim, sam naziv novina “Morning Line“ („Jutarnja Linija“) aludira na kokain, i vode u zavisnost i destrukciju kao i sam predmet njihovih osuda. Zavisnici su subjekti lišeni svoje subjektivnosti i to je ono što konstituiše zavisnost u romanu, a pošto je novac zajednički pogon uz pomoć kojih likovi napreduju ka ostvarenju svojih životnih ciljeva, oni ujedno postaju zavisni i od njega. Novac doslovno funkcioniše kao valuta društva, kao droga, i tako dolazi u kontakt sa svima na materijalnom nivou, dok u isto vreme postoji kao metafora za sistem transakcija koji se u društvu odvija i koje je samo društvo postalo.

Uostalom, pornografija formira naviku, znaš. O, da, tako je. Ja sam zavisnik od pornografije, na primer, sa navikom od tri časopisa i jednog filma nedeljno koju treba održati.

Video kasete, časopisi sa golotinjom, prostitutke – Self je navučen na sve. Kada nije u Londonu sa Selinom, on posećuje javne kuće i barove, a kada je sa njom priznaje da mu ništa od toga ne treba zato što je ona epitom pornografije. „Ne mogu da kažem da sam uznemiren sada kada je pornografija u taksiju na putu ovde.“ Vron, verenica Berija Selfa i Džonova buduća maćeha, fotografisana je za niskokvalitetni časopis za odrasle i to je nešto čime se ona ponosi. Seks je svuda i više se ne smatra intimnim. Pornografija je konstruisana kao industrija koja se širi i čija se ponuda stalno preinačuje, agresivno responsivna na fetišističke zahteve internacionalnog tržišta. Video revolucija ranih 1980ih je od pornografije stvorila mejnstrim proizvod i ona se javlja iz etički nezainteresovanog konzumerizma sa novom „mejnstrim“ uvaženošću. Self može razumeti seksualnu želju i ličnu intimu samo kroz konceptualni okvir odnosa pornografija-novac, ograničenje izraženo kroz fiskalne pregovore koji dominiraju njegovom vezom sa Selinom Strit.

Selfovo telo se raspada zbog ogromnih količina brze hrane, alkohola, cigareta, kafe i droga koje konzumira. „U čemu je stvar? Da li to novac može da popravi? Celom mom telu je remont. Treba mu staviti poklopac, to meni treba. To ću i uraditi istog trenutka kad uđem u lovu.“ Ali on se ne zaustavlja, iako razume svoje zdravstveno stanje. Nije mogao da odigra ni partiju tenisa sa Gudnijem, i u jednom trenutku kaže da će verovatno umreti tu na teniskom terenu. Njegovi zubi trule, desni su pune rana, kosa se stanjuje i povlači, debeo je i težak, stalno čuje čudne zvukove i redovno ima napade amnezije (u najnepodesnijim trenucima). Baš kao gradski prostori kojima se kreće, on oseća da mu je potreban veliki „remont“ od nekoh plastičnog hirurga kako bi rešio svoje zdravstvene probleme. Često se pita „kakvo je ovo stanje, kada vidiš razliku između dobra i zla, i biraš zlo – ili si naprosto saglasan sa njim?“

Život na ovoj zatrovanoj planeti je vrsta smrti. Zaista, ja živim“, Self govori, „i to me ubija.

Nadmoć novca ohrabruje Selfov prezir koji oseća prema učenima i obrazovanima, zbog toga što ne žele da prihvate da je njihov elitni status dezintegrisan, a njihovi kulturni artefakti asimilovani u konzumeristički kapitalizam. On ima drugačije kulturne idole i svoj doprinost daje kroz polu-pornografske reklame za „pušenje, pijenje, brzu hranu i magazine za odrasle“. Self priznaje da mrzi ceo sloj društva obrazovanih i direktno izaziva čitaoca: „I ti mene mrziš, zar ne. Da, mrziš me. Zato što sam ja novi soj, soj koji ima novca, ali ga nikad ne može koristiti ni za šta drugo sem za ružnoću.“ Kulturni razvoj postaje sve manje bitan za društvo. Dok Self sluša Lorna kako trabunja o kulturi (o kojoj ne zna ništa), i biva iznerviran zbog Lornovog Rimbo ili Rambo, umesto Rembo (Self takođe ne zna, ali je siguran da nije Rimbo).

O bože, iscrpljujuće je ne znati ništa. Tako je zamorno i teško za živce. Dobiješ komediju i ne skapiraš nijednu šalu. Svakog sata postaješ sve slabiji. Ponekad, dok sedim sam u svom stanu u Londonu i zurim kroz prozor, razmišljam kako je mračno, kako je surovo, kako je teško gledati kišu i ne znati zašto pada.

Koliko košta ljudski odnos?

Volim da poklanjam novac. Da si sada tu, verovatno bih ti poturio neku gotovinu, dvadeset, trideset, možda više. Koliko želiš? Koliko ti treba? Šta bi ti dao meni, sestro, brate? Da li bi stavio svoju ruku na moje rame i rekao da sam tvoj tip čoveka? Platio bih. Platio bih dobre pare za to.

Skoro svi međuljudski odnosi su određeni parama i ljudi ne vide poentu prijatelja. Self nema prijatelja koga može da nazove zato što ili njemu duguju novac ili on duguje njima. Skoro svi susreti su motivisani novcem – Selina napušta Selfa, ali se vraća kad ostane bez novca; njegov drugar Alek stalno traži pozajmice; njegov otac želi refundaciju novca koji je potrošio na njegovo odgajanje; go-go igračice u barovima žele novac kako bi pričale s njim; čak i arkadne igre traže novac kako bi mogao da ih igra. Umesto iskrenog prijateljstva sa Alekom, njihov odnos je takmičarski. Umesto da bude zabrinut, Džon oseća „gutljaj nevinog, blistavog zadovoljstva“ zato što je njegov najbolji i najstariji drugar u nevolji. „Mm, tako je lepo kada neki od tvojih vršnjaka padne. Znaš taj osećaj? Prostruji kroz tebe, zar ne.“ Kada se sva fizička energija ulaže u imaginarnu reprezentaciju sebe, osoba postaje narcisoidna, izolujući svoju svest tako da postane slepa na spoljašnje okolnosti. Ljudi su zarobljeni u mrežu zavera, manipulacije i izdaje.

Thatcher and Reagan

Ako je stanje međuljudskih odnosa ovakvo, onda nema razloga da bude drugačije u svetu šou biznisa. Filding Gudni je predstavljen kao Selfov „lovator, kontakt, i drugar“, ali je upravo on taj koji mu zabije nož u leđa na kraju. Kada je novac uključen, nema pravog prijateljstva i nije moguće postati jedan od „lovatora“ u kapitalizmutako što bi pokazali slabost i saosećajnost. Gudni je verovatno najsvesniji kapitalističke mašine u kojoj živi.

Loša porodična pozadina je plodno tlo za razvoj psihoza

Porodične vrednosti su takođe u opadanju. Selfova majka je preminula, pa je ovaj odrastao samo sa ocem. Beri Self nikako nije savršeni uzor, a u jednom trenutku on svom sinu ispostavlja račun za ono što je potrošio na njegovo odgajanje, pokazujući koliko ljudi mogu zapravo biti opsednuti novcem. „Naplatio mi je sve – džeparac, sladolede, šišanja, sve.“ Beri Self je kockar, pijanica i vlasnik striptiz kluba, tako da je lako razumeti Selfa i odakle je on svoje karakteristike nasledio. Debeli Vins (za kog se kasnije ispostavi da je Džonov pravi otac) je jedini čovek koji s vremena na vreme popriča sa Džonom i pokaže pravo, iskreno interesovanje za njega. Berijeva verenica Vron je striptizeta koja nalazi za skladno da Džonu pokaže izdanje magazina za koji se slikala obnažena (i u različitim pozicijama) I ona i Beri su veoma ponosni na njen „uspeh“. Nešto kasnije, Vron priča Džonu o njenoj želji za uspešnom pornografskom karijerom, a taj razgovor završava govoreći kako bi mu bila dobra majka. Iako je promena zapravo jedina konstanta, čineći koncept ’tradicionalnog’ relativnim, ova porodična pozadina izgleda kao savršeno tlo za razvoj različitih psihoza. Ovakvi odnosi su mnogo češći nego što mi mislimo i mogu imati jak psihološki (traumatski) efekat na decu i mlade ljude u razvoju.

Jedna od najbitnijih i najosnovnijih potreba u životu je dom – utočište u koje se uvek možemo skloniti. Ejmis je to oduzeo svojim likovima. Džon Self je polu-Englez polu-Amerikanac koji je ceo život proveo bez majčinske figure. Deo detinjstva je proveo u Americi kod tetke i teče, a kada je teča finansijski propao, Džona su poslali nazad u Englesku, gde ostatak tinejdžerskog perioda proveo u očevom striptiz klubu (koji mu postaje drugi dom). Selina živi u stanu sa dvoje cimera, ali kada se useli kod Džona, vidimo da nema nešto mnogo stvari (tri velike crne kese za smeće pune odeće, čajnih, dva rama za fotografije, držač za sapun, stolica, ogledalo i lampa). Ona nigde nije pustila svoje korenje, već je išla tamo gde je novac. Jedina osoba koja je negde ukorenjena i koja odiše mirnoćom je Martina Tven, ali nam Džon objašnjava kako je to moguće jedino ako se rodiš sa novcem. To je jedini način za čoveka da živi na ovoj planeti i da ostane slobodan.

Ovde nema ljudskog dodira

Od go-go igračica i prostitutki do Seline Strit, žene u romanu su generalno prikazane pornografski. „Vidiš? Ona priča sa tobom. Šeril priča sa tobom. Hoćeš da joj platiš piće?“ Selfove povremene racionalizacije silovanja i fizičkog nasilja otkrivaju da rodni identited nije utvrđen potpuno kroz finansijsku moć, već je poduprt pukom željom za dominacijom. On ne krije da tuče svoju devojku. Želela je zajednički račun u banci, i bila je hladna prema njemu dok ga nije otvorio. Kada je napokon to uradio, nagradila ga je crnim čarapama, čipkanim podvezicama, satenskim tangama, svilenim bolerom, zlatnim čokerom, uz reči „Uradi bilo šta, bilo gde.“ Čak i tokom seksualnog odnosa, oni pričaju o novcu i to zovu „prljavom pričom“. Ono što je nekad bilo odvojeno (ili sačuvano) od razmene i komodifikacije, kao što su seks, ljubav i kultura, postale su integrisane u sistem razmene i podvrgnute tim vrednostima.

Jedina žena iz njegovog okruženja koja nije prikazana na taj način je Martina Tven. Džon biva usplahiren onda kada shvata da ona od njega ne želi ništa, i misli da je bolesno što ona hoće samo da mu bude prijatelj. Ograničen je mišlju da je sve „dil“, ali dok je s njom, on doživljava preokret – Selfovo „novo ja“ zamenjuje svoje „džank“ zavisnosti kulturom, a Martina preuzima ulogu „kulturološkog savetnika“, predstavljajući mu radove Marksa, Darvina i Frojda. Od svih žena sa kojima dolazi u kontakt, ona je jedina koja želi porodicu, koja razume njegovu patnju, i koja čini da se on oseća snažno.

Element samotnog zadovoljavanja je otvoreno istaknut. Brza hrana, seks šouovi, arkade, automati za kockanje, pornografija, opijanje, pabovi, tuče, televizija i masturbacija. Imam neke slutnje o masturbaciji, ili o njihovoj iscrpljujućoj učestalosti. Potreban mi je ljudski dodir. Ovde nema ničeg ljudskog, tako da to radim sam.

Novac pokreće svet

Novac je, mislim, nemoguće kontrolisati. Čak i mi koji ga imamo, ne možemo ga kontrolisati. Ljudi znaju da pričaju odvratne stvari, a opet retko čujemo lošu reč o novcu. Novac, e to mora da je neko dobro sranje.

Novac je u knjizi centralni deformitet koji utiče na sve aspekte života. Sve je moguće kupiti i sve ima svoju ceduljicu sa cenom. Ipak, ništa od toga ne može ispuniti srce i dušu, stoga dolazi do potrebe za stalnim zadvoljenjem različitih vrsta zavisnosti. Džon Self hoda ulicama Londona i Njujorka, posmatrajući svet oko sebe sačinjen od drugih Džonova – savremenih zavisnika, usamljenika, skitnica, go-go igračica i prostitutki u barovima, prljavih taksista, ali i bogataša koji koriste novac kao radar. „Selfov monetarni karneval se zasniva na individualističkoj potrošnji – on je izolovani „ekonomista“ koji zadovoljava svoje fizičke zavisnosti i egoističke želje bez obraćanja pažnje na širu zajednicu. Preterivanje, eksces i groteska su svuda u romanu.

Što se tiče samog naslova „Novac: Samoubilačka poruka“ (“Money: A suicide note“), prva referenca je novac (note – banknote – novčanica). Novac je samoubilačka poruka, naročito za one koje ne čitaju drugo štivo. Samoubistvo u romanu se, stoga, primarno odnosi na samoubistvo društva opsednuto novčanom kulturom. Najveći strah ovog sveta je da bude lišen novca i to je ujedno i jedini način da Džon Self nauči važnu lekciju. Na kraju, on završava kao skitnica, ostaje bez novca, govoreći kako „novac smrdi“. „Živimo u kultu para.

U 14. veku, kada bi pitao ljude šta žele, rekli bi da žele da budu spašeni. Sada žele da budu bogati i poznati.“ (Adam Filips, „Princip zadovoljstva“. Magazin „Times“, 2002).

Za P.U.L.S.E: Stefan Cvetković

Copyright 2016 Magazin Plus d.o.o. Sva prava zadržana.
Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

Programiranje: Magazin plus
Na vrh