Razumeti klase: integrisani analitički pristup
Izvor: NEW LEFT REVIEW
U tekstu autor daje prikaz sopstvene kombinovane klasne analize, koja uključuje tri pristupa analizi klasa: marksistički pristup, veberijanski pristup i stratifikacioni pristup. Svaki od navedenih pristupa ima primenu u analizi klasa u modernom kapitalističkom društvu. Naime, svaki pristup funkcioniše na drugačijem kauzalnom nivou, dakle, ima sopstvene istraživačke prioritete, kao i sopstvene koncepte i teorijske šeme. Rajt daje kratak prikaz najvažnijih odlika, kao i prednosti te mana svakog od navedenih analizi klasa. Marksistički se pristup zasniva na primeni teorije eksploatacije i dominacije u procesu proizvodnje. Veberijanski pristup proučava prednosti i nedostatke koje pripadnici različitih klasa imaju na tržištu rada. Za potonji je pristup najvažniji teorijski koncept proces “gomilanja prilika”. Stratifikacioni se pristup pre svega fokusira na individualne karakteristike pojedinaca, kao i na njihove životne uslove, želeći pre svega da utvrdi statističku korelaciju ovih parametara. Kombinovanjem ova tri pristupa, kako u empirijskim, tako i u teorijskim istraživanjima klase, Rajt stvara sveobuhvatno i temeljno shvatanje klasne situacije ekonomski razvijenih država u post-industrijskom kapitalizmu.
Kada sam započeo s pisanjem o klasama sredinom sedamdesetih godina XX. veka gledao sam na marksističke i pozitivističke društvene nauke kao suštinski različite i neuporedive paradigme. Tada sam tvrdio da marksizam ima posebne epistemološke premise i metodološki pristup koji je fundamentalno suprotstavljen pristupu klasične društvene nauke. Od tada do sada sam nekoliko puta ponovo promišljao osnovnu logiku mog pristupa klasnoj analizi.[1] Iako sam nastavio da radim unutar marksističke tradicije, ne vidim više marksizam kao sveobuhvatnu paradigmu koja je sama po sebi nekompatibilna sa ,,buržoaskom“ sociologijom.[2]
Iako sam ranije zastupao stanovište o superiornosti marksističke klasne analize nad njenim glavnim sociološkim rivalima, a posebno nad veberijanskim pristupom i nad glavnom strujom stratifikacionih istraživanja sada smatram da se kombinovanjem ovih različitih pristupa klasnoj analizi dobija potpuniji uvid u klasnu problematiku. Naime, svaki od ovih pravaca identifikuje različite kauzalne procese koji deluju u oblikovanju mikro i makro aspekta nejednakosti unutar kapitalističkih društava. Marksistička je tradicija važan skup ideja zato što je uspešno identifikovala stvarne mehanizme koji deluju u mnogim sferama. Valja istaći kako ovo ne znači da navedena tradicija ima monopol nad sposobnošću da se razumeju takvi mehanizmi. U praksi, sociološko istraživanje marksista treba da kombinuje posebne mehanizme koje identifikuje marksizam s bilo kojim drugim kauzalnim procesima koji se čine primenjivi na pojavu koju treba objasniti.[3] Ono što se može nazvati pragmatični realizam treba da zameni veliku borbu paradigmi.
S ciljem pojednostavljivanja teorijskog okvira, u narednom delu teksta usmeriću se na tri skupa kazalnih procesa relevantnih za klasnu analizu, od kojih je svaki povezan sa drugačijom granom sociološke teorije. Prvi skup određuje klase preko svojstava i uslova materijalnog života individua. Drugi skup pažnju posvećuje načinu na koji društvene pozije omogućavaju nekim ljudima kontrolu nad ekonomskim resursima, dok u isto vreme isključuju druge – ovaj skup određuje klase u odnosu na proces “gomilanja prilika”. Treći pristup posmatra klase kao strukture koje nastaju pomoću mehanizama dominacije i eksploatacije, dok unutar tih struktura određene ekonomske pozicije daju ljudima na tim pozicijam moć nad životima i aktivnosti drugih ljudi. Prvi se pristup koristi u stratifikacionim istraživanjima, drugi se odnosi na veberijansku perspektivu, a treći je povezan sa marksističkom tradicijom.
Svojstva pojedinaca i uslovi života
I sociolozi, kao i šira javnost, klasu prvenstveno doživljavaju u kontekstu individualnih svojstava i uslova života pojedinaca. Svojstva kao što su pol, godine, rasa, religija, inteligencija, obrazovanje, geografska lokacija, i tako dalje, posmatraju se kao najbitnije za veliki broj stvari koje želimo da objasnimo, od zdravlja do glasačkog ponašanja i odgajanja dece. Neke od ovih svojstava su stečena rođenjem, dok se druga stiču tokom života; neka su stabilna, dok su druga vrlo zavisna od specifične društvene situacije neke osobe, i mogu se u skladu sa tim menjati tokom vremena. U stratifikacionom pristupu ljudi se svrstavaju u klase prema materijalnim uslovima u kojima oni žive: raspali stanovi, prijatne kuće u predgrađu ili vile u zatvorenim zajednicama, potpuna beda, odgovarajući prihod ili ekstravagantno bogatstvo, i tako dalje. “Klasa” tako identifikuje one ekonomski važna svojstva koja oblikuju mogućnosti i izbore individua u tržišnoj ekonomiji, pa samim tim i njihove materijalne uslove života. Klasa ne treba da bude označena prosto preko tržišne ekonomije, pa tako, ni preko njenih materijalnih uslova. Klase, takođe, ne treba definisati samo preko individualnih svojstava ljudi, niti preko njihovih materijalnih uslova života; klasu treba shvatati kao povezanost između ta dva odnosa.
Unutar ovog pristupa, ključni individualni atribut, u ekonomski razvijenim zemljama, je obrazovanje, ali neki sociolozi takođe uključuju neke teže merljive atribute kao što su kulturni resursi, društvene veze, pa čak i individualnu motivaciju.[4] Kada se ovi različiti atributi i životni uslovi združe onda se ti skupovi zovu „klase“. „Srednja klasa“ označava ljude koji imaju dovoljno obrazovanja i novca da u potpunosti učestvuju u široko definisanom „standardnom“ načinu života (npr. može uključivati određene obrasce potrošnje). „Viša klasa“ označava ljude kojima bogatstvo, visoki prihodi i društvene veze omogućavaju da žive svoje živote van sveta običnih ljudi. „Niža klasa“ označava one kojima nedostaju neophodni obrazovni i kulturni resursi da imaju uslove koji im osiguravaju život iznad linije siromaštva. Na kraju „pod-klasa“ označava one koji žive u ekstremnom siromaštvu, na marginama društva, jer ne poseduju osnovno obrazovanje, kao ni veštine, koje su neophodne za stalno zaposlenje.
U pristupu klasi koji se zasniva na proučavanju individualnih svojstava pojedinaca, ključna težnja sociologa je bila da razumeju kako ljudi stiču osobne koje ih svrstavaju u jednu ili drugu klasu. Pošto se u većini država, gde ti sociolozi žive, ekonomski statusi i nagrade uglavnom stiču kroz plaćeni posao, centralni fokus istraživanja u ovoj tradiciji je bio proces kroz koji ljudi ostvaruju kulturne, motivacione i obrazovne resurse koji utiču na njihovo zaposlenje unutar tržišta rada. Pošto uslovi života u detenjstvu očigledno imaju značajan uticaj na ove procese, ovaj pristup posvećuje veliku pažnju onome što se nekad naziva „klasno poreklo“ – porodične uslove u kojima se ova ključni atributi stiču. U uprošćenom obliku, uzročna logika ovih klasnih procesa ilustrovana je slikom 1.
Veštine, obrazovanje i motivacija, naravno, čine vrlo važan faktor koji odlučuje u individualnom ekonomskim šansama. Ono što nedostaje ovom pristupu klasnoj problematici je bilo kakvo ozbiljno razmatranje nejednakosti u pozicijama koje ljudi zauzimaju, ili odnosu prirode ovih pozicija. Obrazovanje oblikuje tip poslova koje ljudi imaju, ali to ne daje odgovor na pitanje zašto su neki poslovi “bolji” od drugih. Zašto neki poslovi daju veliku moć, dok drugi poslovi to ne čine? I da li postoji bilo kakav odnos između moći i bogatstva, koji neki posjeduje, a neki ne? Umesto da stavljaju fokus isključivo na procese kojima se individue svrstavaju u određene pozicije, druga dva pristupa klasnoj analizi počinju od istraživanja prirode samih pozicija.
Slika 1: pristup klasama i nejednakosti zasnovan na ličnim atributima.
Gomilanje prilika
Unutar su drugog pristup klase definisane preko njihovog pristupa jednim i njihove isključenosti iz nekih drugih ekonomskih šansi. Ovaj pristup svoju pažnju posvećuje procesu “gomilanju prilika” – konceptu koji je blisko povezan s radom Maksa Vebera.[5] Da bi neki posao imao veliki prihod i posebne prednosti, važno je da oni koji rade te poslove onemoguće drugim ljudima pristup tim poslovima. Ovo se ponekad naziva procesom socijalnog isključenja, putem kojeg se ograničava pristup bolje plaćanim pozicijama. Jedan način da se ovo postigne je postavljanje uslova koje ostali ljudi teško mogu da ispune, posebno ako ispunjavanje tih uslova zahteva prevelike novčane investicije. Obrazovne kvalifikacije su često tog tipa: visoki nivoi obrazovanja stvaraju velike prihode delimično zato jer postoji značajno ograničenje u proizvodnji visoko obrazovanih ljudi. Administrativne procedure, troškovi školarine, izbegavanje velikih kredita od strane ljudi s malim primanjima, zajedno utiču na blokiranje pristupa visokom obrazovanju, a sve u korist onih čiji poslovi zahtevaju takve kvalifikacije. Ako bi se učinio masovni trud kako bi se popravili obrazovni nivoi onih s manjim nivoom obrazovanja, to bi samo po sebi smanjilo vrednost obrazovanja onih koji ga imaju više, pošto vrednost tih poslova značajno zavisi od oskudnosti ljudi sa višim nivoima obrazovanja. Mehanizam je gomilanja prilika prikazan šemom u slici 2.
Slika 2: pristup klasama i nejednakosti zasnovan na gomilanju prilika.[6]
Neki bi mogli da stave prigovor na ovakvo viđenje obrazovnih kvalifikacija. Ekonomisti, na primer, mogu da tvrde da obrazovanje stvara “ljudski kapital” koji čini ljude produktivnijima, i da je to uzrok zbog kojeg su poslodavci spremniji da daju ljudima sa višim obrazovanjem veće plate. Međutim, dok neke od viših zarada koje prate više obrazovanje odslikavaju razlike u produktivnosti, to predstavlja samo deo odgovora. Podjednako su važni različiti mehanizmi kojima se ljudi isključuju iz postizanja višeg nivoa obrazovanja, što ograničava ponudu ljudi koji mogu da obavljaju poslove koji zahtevaju visoko obrazovanje. Zamislite da Sjedinjene države imaju otvorene granice i da dozvoljavaju bilo kome sa medicinskim, inžinjerskim ili kompjuterskim diplomama iz bilo kog dela sveta da dođe u SAD i obavlja svoju profesiju. Ogromno uvećanje ponude ljudi s ovakvim kvalifikacijama dovelo bi do smanjenja plata onima koji poseduju ove kvalifikacije, a već žive u SAD, iako se njihovo znanje i sposobnosti ne bi smanjile. Prava koje proizilaze iz državljanstva čine poseban, ali značajan oblik “davanja licence” nekome da prodaje svoj rad na određenom tržištu rada.
Profesionalne su i stručne licence posebno važan mehanizam gomilanja prilika, ali postoje i mnogi drugi institucionalni mehnizmi koji su se koristili tokom vremena kako bi se osigurale privilegije i posebne prednosti specifičnih grupa: rasne su barijere isključivale rasne manjine iz mnogi poslova u Sjedinjenim Državama, a posebno (ali ne isključivo) na Jugu sve do 1960-tih. Bračna i rodna ograničenja onemogućavala su pristup ženama u određenim poslovima sve do početka dvadesetog veka. Verovatno najvažniji mehanizam za isključivanje bila su prava koja su proisticala iz privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Pravo je privatnog vlasništva ključni oblik isključivanja koji određuje pristup “poslu” poslodavca. Ako bi radnici preuzeli fabriku i počeli da sami upravljaju njome, oni bi tada prevazišli svoje isključenje iz procesa kontrole nad sredstvima za proizvodnju; iz toga sledi da pravo vlasnika da prisvajaju profit zavisi direktno od zadržavanja ovakvog isključenja. Ključna klasna razlika između kapitalista i radnika – što je zajedničko stanovište i za marksističku i za veberijansku sociološku tradiciju – može se shvatiti, iz veberijanske perspektive, kao odraz posebnog oblika gomilanja prilika koje proizilaze iz zakona koji se odnose na vlasnička prava.
Mehanizmi za isključenje koji oblikuju klasne strukture unutar pristupa gomilanja prilika ne deluju samo za najprivilegovaniji sloj. Radnički sindikati također deluju kao mehanizam isključenja, štiteći zaposlene, a na štetu nezaposlenih. Ovo ne znači da sindikati utiču na povećanje nejednakosti, pošto oni mogu da deluju politički kako bi smanjili nejednakost, a takođe su uspešni u otklanjanju onih nejednakosti koje nastaju drugim mehanizmima isključenja – a posebno onih povezanih sa privatnim vlasništvom nad sredstvima za proizvodnju. Ipak, barijere koje sindikati stvaraju za ulazak u određene poslove stvaraju oblik društvenog isključenja koji unapređuje materijalne uslove života onih koji obavljaju te zaštićene poslove. Sociolozi koji proučavaju klase, praktikujući pristup gomilanja prilika, obično identifikuju tri najčešće kategorije unutar američkog društva: kapitaliste, koje određuje vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, srednju klasu koja koristi mehnizme isključenja u pristupu obrazovanju i veštinama, i radničku klasa koju odlikuje isključenje kako iz viših obrazovnih kvalifikacija, tako i odsustvo vlasništva nad kapitalom. Segment radničke klase koji je zaštićen delovanjem sindikata može biti definisan kao privilegovani sloj unutar radničke klase, dok se ponekad posmatra i kao deo srednje klase.
Ključna razlika između pristupa klasama preko mehanizma gomilanja prilika i pristupa klasama preko individualnih svojstava pojedinaca je to što se u prvom pristupu ekonomske prednosti koje su dobijene preko zauzimanja pozicija unutar privilegovane klase uzročno povezuju s prednostima koje su dobijene isključivanjem ostalih ljudi iz mogućnosti da dođu na te pozicije. U drugom pristup ovakve prednosti i otežane okolnosti posmatraju se kao ishod individualnih uslova: bogati su bogati jer imaju željene osobine, siromašni su siromašni jer im nedostaju te željene osobine. Dakle, ne postoji sistemska uzročna veza između ovih činjenica. Eliminisanje siromašta putem unapređenja relevantnih atributa samih siromašnih osoba – njihovog obrazovanja, kulturnog nivoa, ljudskog kapitala – ne bi ni na koji način štetilo bogatima, smatraju predstavnici stratifikacione klasne analize. Kod pristupa gomilanja prilika, bogati postaju bogati delimično zato što su siromašni siromašni, a ono što bogati rade kako bi održali svoje bogatstvo utiče na ograničenja i nepovoljne prilike s kojima se siromašni ljudi susreću. Po ovom pristupu, mere kojima bi se eleminisalo siromaštvo kroz uklanjanje mehanizama isključenja moglo bi da uzdrma prednosti koje imaju bogati.
Eksploatacija i dominacija
Pristup klasnoj analizi koji stavlja fokus na mehanizme eksploatacije i dominacije je najbliže povezan sa marksističkom tradicijom, iako neki sociolozi na koje je više uticao Veber takođe uključuju ove mehanizme u svoje viđenje klasa.[7] Većina sociologa ignoriše ove procese, dok neki čak i otvoreno poriču njihov značaj za klasnu analizu. “Dominacija”, a potovo “eksploatacija” predstavljaju sumnjive termine za ove sociologe, jer više predstavljaju moralnu ocenu, pre nego objektivan opis fenomena. Mnogi sociolozi teže da izbegnu ovakve termine zbog njihovog normativnog konteksta. Moja procena je, međutim, da su ovi procesi veoma važni i da precizno otkrivaju određena ključna pitanja vezana za razumevanje klasa. “Dominacija” je sposobnost kontrole nad aktivnostima drugih ljudi, dok “eksploatacija” znači prisvajanje ekonomske koristi od rada onih nad kojima se vrši dominacija. Prema tome, svaka eksploatacija uključuje neki oblik dominacije, ali svaki oblik dominacije ne uključuje i eksploataciju.
U odnosima eksploatacije i dominacije, ne radi se samo o slučaju kada jedna grupa stiče korist, ograničavajući pristup nekim resursima ili pozicijama drugim ljudima, već znači i da je grupa koja vrši eksploataciju/dominaciju sposobna da kontroliše rad drugih ljudi, kako bi oni stekli korist od njega. Uzmimo istorijske primere koji će nam pokazati razliku: u prvom primeru, veliki vlasnici zemlje prisvajaju kontrolu nad zajedničkim pašnjacima, sprečavaju pastire da im pristupe, i ubiru ekonomsku korist jer imaju isključivo pravo kontrole nad zemljom. U drugom primeru, isti vlasnici zemlje, pošto su stekli kontrolu nad pašnjacima i isključili seljake iz pristupa tim pašnjacima, sada dovode neke od tih seljaka na tu zemlju kao poljoprivredne radnike. U drugom slučaju, zemljoposednici ne samo što kontrolišu pristup pašnjacima (gomilanje prilika), već i dominiraju nad poljoprivrednim radnicima i eksploatišu njihov rad. Ovo je značajniji oblik međuzavisnosti, nego u slučaju prostog isključivanja, zato što sada postoji stalan odnos između ne samo uslova, veđ i između aktivnosti onih koji su u prednosti i onih kojih su u nepovoljnom položaju. Eksploatacija i dominacija su oblici strukturalne nejednakosti koja zahteva stalan i aktivan odnos između eksploatera i eksploatisanih, između onih koji dominiraju i onih koji su dominirani.
Razlika između društvenih odnosa u svakom od tri pristupa može se ukratko prikazati na sledeći način. U stratifikacionom pristupu, ni ekonomski uslovi u kojima ljudi žive, niti njihove aktivnosti ne utiču direktno na društvene odnose, pa je tako ovaj pristup najmanje pažnje posvećuje međuzavisnosti fenomena. U veberijanskom pristupu ekonomski uslovi ljudi oblikovani su kroz odnose isključivanja, ali ovaj pristup ne vidi klase kao odraz odnosa između aktivnosti ljudi. Marksistička tradicija proučava oba tipa odnosa, posvećujući pažnju strukturalnom efektu eksploatacije i dominacije i na ekonomske uslove i na aktivnosti ljudi.
Marksistički pristup klasama prikazan je na slici 3. Kao i u veberijanskoj tradiciji, moć i zakonska pravila koja omogućavaju društveno isključivanje su važni za definisanje osnovne strukture društvenih pozicija, posebno privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Ali, ovde je ključni efekat gomilanja prilika, dominacija i eksploatacija, a ne samo tržišna prednost. Unutar ovog pristupa, centralna klasna podela u kapitalističkom društvu, odnosi se na one koji poseduju i kontrolišu sredstva za proizvodnju – kapitaliste – i one koji su zaposleni da rade s tim sredstvima za proizvodnju – radnike. Kapitalisti, u ovoj šemi, eksploatišu i dominiraju radnicima. Druge pozicije unutar klasne strukture duguju svoje specifične osobini iz njihovog odnosa prema ovoj osnovnoj podeli na kapitaliste i radnike. Menadžeri, na primer, kroz kontrolu radnog procesa ispoljavaju mnoge oblike moći koje odgovaraju dominaciji, ali su i sami potčinjeni kapitalistima. Direktori i najviši menadžeri korporacija često imaju značajni vlasnički udeo u korporacijama u kojima rade, pa na taj način više liče na kapitaliste. Visokoobrazovani profesionalci i neke kategorije tehničkih radnika imaju dovoljnu kontrolu nad veštinama i znanjima – a to predstavlja ključni resurs u današnjoj ekonomiji – pa mogu da održe značanju autonomiju i izbegnu dominaciju na radu, i da značano umanje, pa ponekad izbegnu, eksploataciju od strane kapitalista.
Slika 3. Pristup klasama i nejednakosti koji se zasniva na eksploataciji i dominaciji
I u veberijanskom i u marksističkom pristupu moć ima značajnu ulogu. U oba pristupa nejednakosti u prihodu i bogatstvu povezane sa klasnom strukturom održavaju se kroz ispoljavanje moći, a ne samo kroz slobodno delovanja individua. Nejednakosti stvorene gomilanjem prilika zahtevaju moć kako bi se isključivanje moglo sprovesti; nejednakosti povezane sa eksploatacijom zahtevaju nadgledanje, praćenje rada i sankcije kako bi se sprovela disciplina zaposlenih. U oba pristupa, društvene borbe teže da promene ove oblike moći kako bi mogli potencijalno da ugroze privilegije onih koji zauzimaju više klasne pozicije.
Integracija tri mehanizma
Iako sociolozi načelno teže da zasnuju sopstvena istraživanja na jednom od tri pristupa klasama, ne postoji ni jedan razlog zašto bismo ove pristupe posmatrali kao međusobno isključive. Jedan način da se kombinuju ova tri pristupa je da se svaki posmatra kao ključan za identifikaciju procesa koji oblikuju različite aspekte klasne strukture.
– Marksistička tradicija, identifikuje eksploataciju i dominaciju unutar osnovne klasne podele u kapitalističkom društvu, na kapitaliste i radnike.
– Veberijanski pristup identifikuje gomilanje prilika kao centralni mehanizam koji razdvaja poslove koje imaju oni iz “srednje klase” od poslova koje obavljaju pripadnici radničke klase putem stvaranja barijera koje ograničavaju ponudu ljudi za željena zanimanja. Ključno pitanje nije ko je isključen, već prosto činjenica da postoje mehanizmi isključenja koji održavaju privilegije onih iz srednje klasnih pozicija.
– Stratifikacioni pristup pažnju usmerava na procese kroz koje se individue stavljaju u različite pozicije unutar klasne strukture ili se vrši njihova potpuna marginalizacija. Dok analiza gomilanja prilika pažnju posvećuje isključivim mehanizmima povezanim sa srednje-klasnim poslovima, stratifikacioni pristup pomaže da se odrede individualni atributi koji objašnjavaju zašto neki ljudi imaju pristup određenim poslovima, i ko je isključen iz stabilnog radničkog zaposlenja.
Ova tri procesa funkcionišu u svim kapitalističkim društvima. Razlike u klasnoj strukturi između država prozvod su promenjive međuzavisnosti ovih mehanizama. Teoretski je zadatak da se proučavaju ovi različiti načini na koji su oni povezani; empirijski zadatak je razvoj metoda za proučavanje svakog mehanizma i međupovezanosti između njih.
Jedan mogući mikro-makro model prikazan je shematski na slici 4. U ovom modelu odnosi moći i zakoni koji daju ljudima efektivnu kontrolu nad ekonomskim resursima – sredstvima za proizvodnju, finasijama, ljudskim kapitalom – stvaraju strukture društvenog isključivanja i gomilanja prilika povezanih sa društvenim pozicijama. Mogućnosti gomilanja proizvode tri struje uzročnih efekata: prvo oblikuju procese koji deluju na mikro-nivou putem kojih individue ostvaruju klasno-relevantne atribute; drugo, oblikuje strukturu pozicija unutar tržišnih odnosa – profesija i poslova – i s njima povezane distribucionih konflikata, i na kraju ona oblikuje strukturu odnosa unutar proizvodnje, posebno odnose dominacije i ekspoloatacije i s njima povezane konflikte u toj sferi. Prva struja ovih uzročnih efekata zauzvrat usmerava tok ljudi u klasne položaje unutar tržišta i proizvodnje. Klasni atributi individua zajedno s njihovim klasnim lokacijama utiču na nivoe individualnog ekonomskog stanja.
Još je jedan krajnji element u širokom sintetičkom modelu potreban. Na 4. slici prikazani su odnosi moći i institucionalna pravila kao spoljne strukture, dok su u stvari i oni sami oblikovani klasnim procesima i klasnim konfliktima. Ovo je značajno jer su strukture nejednakosti dinamični sistemi, i sudbine individua zavise ne samo od procesa koji se odvijaju na makro nivou, a koji utiču na njihove živote, ili od društvenih struktura unutar kojih se odvijaju njihovi životi, već i od trajektorije samog sistema kao celine. Pristupati sistemu odnosa moći, koji održavaju određene strukture klasnih lokacija, kao fiksnim parametrima je veoma pogrešno i doprinosi pogrešnom mišljenju da su sudbine individua proizvod funkcije njihovih atributa i individualnih okolnosti. Ono što nama treba odnosi se na povratni dinamični makro model u kojem društvene borbe doprinose promenama u trajektorijama samih odnosa, kao što je prikazano u veoma uprošćenoj formi na 5. slici. Potpuno razvijena klasna analiza kombinuje makro model konflikta i transformacija s makro-mikro, višeslojnim modelom klasnih procesa i životnih putanja ljudi. Takav model omogućava kombinovanje ključnih doprinosa stratifikacionog, veberijanskog i marksističkog pristupa.
Slika 4. Kombinovana klasna analiza: makro i mikro procesi
Slika 5. Dinamični makro model
Klasa u Americi
Društveno-ekonomski sistemi razlikuju se u nivou u kojem su ograničeni pravima i prerogativima povezanim s privatnim vlasništvom nad sredstvima za proizvodnju, pa samim tim varira i priroda klasne podele između kapitalista i radnika u različitim državama. SAD su dugo imale jedan od najmanje regulisanih sistema kapitalističkog vlasništva. To se ogleda u nizu važnih karakteristika: veoma niskom minimalnom zaradom, što omogućava više nivoe eksploatacije, nego što bi u suprotnom bilo moguće; niske poreske stope na visoke prihode, što omogućava najbogatijem segmentu kapitalističke klase da živi u veoma ekstravagantnim stilom; slabim sindikatima i niskom nivou drugih oblika radničkog organizovanja koji bi mogli da deluju kao kontra teg dominaciji unutar proizvodnje. Krajnji je rezultat da među razvijenim zemljama Sjedinjene Države verovatno imaju najpolarizovanuju klasnu podelu, gledajući kroz osu eksploatacije i dominacije.
Ako posmatramo srednju klasu i njeno formiranje kroz mehanizme gomilanje prilika – posebno one povezane za obrazovanje – onda su SAD istorijski imale jednu od najvećih srednjih klasa među razvijenim kapitalističkim državama. SAD su bile prva zemlja u kojoj je došlo do masovnog proširenja višeg obrazovanja, i dugo vremena pristup ovim kvalifikacijama je bio vrlo otvoren i finansijski relativno pristupačan. Navedeno je omogućavalo ljudima s manje resursa da pohađaju univerzitete. SAD poseduju višeslojni visoko obrazovni sistem – s javnim višim školama, omladinskim koledžima, slobodnim umetničkim koledžima, univerzitetima, javnim i privatnim institucijama – koji su omogućavali ljudima da uđu u više obrazovanje kasnije u životu, steknu kvalifikacije i nađu srednje-klasna zaposlenja. Ovaj je veliki i raznovrsni sistem omogućio stvaranje velikog broja srednje klasnih poslova. On je bio dopunjen, u dekadama posle Drugog svetskog rata, s relativno jakim radničkim pokretom koji je bio u stanju da umanji takmičenje oko onih industrijskih poslova, najvažnijih za američku ekonomiju, koji nisu zahtevali visoko obrazovanje. To je omogućilo radnicima koji su bili članovi sindikata pozicije koje su pružale prihod i sigurnost sličnu onoj koju su imali obrazovani pripadnici srednje klase.
Međutim, Sjedinjene Države nikad nisu – suprotno popularanoj retorici – imale pretežno srednje klasno društvo. Većina poslova, koje su imali Amerikanci, nije pružala prednost na bazi isključivih kvalifikacija, a radnički prokret nikad nije imao više od 35% udela u ne-menadžerskoj radnoj snazi. Čak šta više, u prethodnim dekadama desila se erozija kod nekih procesa srednje-klasnog isključivanja: radnički je pokret značajno opao od 1970-tih, mnogi srednje-klasni poslovi su postali manje sigurni i manje zaštićeni kvalifikacijama povezanim s njima, a trenutna ekonomska kriza je još više učvrstila osećaj nesigurnosti kod mnogih koji još uvek smatraju da rade srednje klasne poslove. Iako visoko obrazovanje svakako, a sve više i viši akademski nivoi, igraju centralnu ulogu u davanju pristupa mnogim od najboljih poslova u američkoj ekonomiji, više nije sasvim jasno kakvi su budući izgledi za veliku i stabilnu srednju klasu.[8]
Američka je klasna struktura određena veoma brutalnim procesom kroz koji se osobine relevantne za sudbine pojedinaca formiraju. Obrazovni je sistem SAD tako organizovan da je kvalitet obrazovanja dostupan deci iz siromašnih porodica uglavnom veoma lošiji u odnosu na decu iz srednje-klasnih i bogatih porodica. Problemi izazvani manjkom javno organizovanog i dostupnog obrazovanja za siromašne, uvećani su deprivacijom izazvanom odsustvom adekvatne zaštitne mreže i socijalnih usluga za siromašne porodice. Ubrzana deindustrijalizacija američke ekonomije i odsustvo odgovarajućih programa za dokvalifikaciju i prekvalifikaciju, za one koji su ostali bez posla gašenjem fabrika, znači da veliki broj ljudi ostaje bez veština potrebnih na trenutnom tržištu rada. Rezultat je američka klasna struktura ima više nivoe siromaštva i ekonomske isključenosti nego bilo koja slična zemlja.
Kada se svi ovi procesi posmatraju zajedno oni stvaraju sledeću opštu sliku američke klasne strukture na početku 21. veka:
-Na vrhu se nalazi ekstremno bogata kapitalistička i korporacijsko menadžerska klasa, koja uživa u ekstremno visokim obrascima potrošnje, s relativno slabim ograničenjima u ispoljavanju ekonomske moći.
-Istorijski važna i relativno stabilna srednja klasa, zasnovana na skupom i fleksibilnom sistemu visokog obrazovanja i tehničkog usavršavanja povezanog sa poslovima koji zahtevaju kvalifikacije različitih oblika, ali čija sigurnost i budući izgledi nisu sigurni.
-Radnička klasa koja je nekada bila poznata po relativno velikom nivou sindikalnog organizovanja sa standardom života i sigurnošću sličnoj onoj koji ima srednja klasa, ali koja danas uglavnom ne poseduje ovakvu zaštitu.
-Siromašni i nesigurni deo srednje klase koju odlikuju niske plate i relativna nesigurnost zaposlenja, a koja je pod uticajem ne regulisane borbe na tržištu rada, i koja ima minimalnu zaštitu od strane države.
-Marginalizovan, osiromašen deo populacije, bez bilo kakvih veština i obrazovanja koja su potrebna za poslove koji bi omogućili posao iznad linije siromaštva, a koji živi u uslovima u kojima je izuzetno teško postići veštine koje su neophodne za bolje poslove.
-Obrazac među povezanosti rase i klase u kojem siromašni radnici i marginalizovana populacija disproporcionalno sastavljeni od rasnih manjina.
Ka sintezi
Usvajanje integrisanog okvira za klasnu analizu koji je predložen ovde stvara različite tipove izazova za istraživače koji rade unutar marksističke tradicije, u odnosu na one koji usvajaju stratifikacioni ili veberijanski pristup. Za mnoge je marksiste, glavni izazov prepoznavanje onoga što je najvažnije za marksističke društvene nauke, a to je njena teorija o specifičnom nizu kauzalnih mehanizama, pre nego težnja da se razvije sveobuhvatna paradigma. U prošlosti je težnja da se identifikiju mehanizmi branjena retorikom koja je naglašava nesamerljivost marksizma sa drugim teorijama, i tvrdilo se da se marksistička epistemologija i metodologija suštinski razlikuju od svojih rivala. Ovakvi argumenti nisu ubedljivi. Marksizam je značajna tradicija u društvenim naukama jer pruža dalekosežna objašnjenja za niz važnih fenomena, a ne zato što ima poseban metod koji ih deli od svih drugih teorijskih struja. Naravno, uvek postoji mogućnost uspeha u formulisanju marksizma kao posebne, sveobuvatne paradigme. Ali za sada, čini se da je mnogo korisnije posmatrati marksizam kao istraživački program definisan pažnjom koju posvećuje posebnom skupu problema, mehanizmima i privremenim objašnjavalačkim teorijama.
Izazov integrisane klasne analize nikada nije bio veći za sociologe koji rade u stratifikacionoj tradiciji. Marksistička analiza klase, ipak, je uvek u praksi uključivala diskusije o individualnim atributima i materijalnim uslovima života ljudi koji su se nalazili unutar neke ekonomske strukture, dok je proces gomilanja prilika integralni deo marksističke teorije društvenih odnosa proizvodnje. Stratifikacioni teoretičari, s druge strane, totalno su ignorisali problem eksploatacije, u najboljem slučaju su pričali o otežavajućim okolnostima, dok je dominacija kao istraživačka tema potpuno odsutna iz ovog pristupa. Da bi se prihvatile eksploatacija i dominacija kao dve centralne ose klasne analize potrebno je prepoznati da je struktura društvenih pozicija različita od samih osoba koje se nalaze na ovim pozicijama, što je veoma strano za stratifikaciona istraživanja.
Veberijanci verovatno imaju najprostiji zadatak pred sobom. S jedne strane, većina veberijanskih sociologa nije težila da stvori sveobuhvatnu paradigmu, i bili su zadovoljni s teorijskom tradicijom koja je pružala širok raspon blago povezanih teorija koje su namenjene specifičnim empirijskim i istorijskim problemima. Ovo je bio jedan od osnovnih razloga privlačnosti veberijanske sociologije: ona u suštini dozvoljava uključivanje skoro bilo koje teorije iz bilo koje druge struje sociološke teorije. S druge strane, veberijanci su uvek naglašavali značaj moći unutar društvenih struktura, i nisu imali problema da razlikuju individualne osobine neke osobe, od strukuralne pozicije koje te osobe zauzimaju. Dok se eksploataciji nije pridavana veća pažnja, unutar veberijanske klasne analize, logika veberijanskih kategorija ne predstavlja veću barijeru za uključivanje eksploatacije u veberijanski pristup.
Iz sadržaja prethodnog paragrafa može se učiniti kako bismo se svi trebali proglasiti veberijancima. Ovo je bio jedan od prigovora mojem radu, kao i radu drugih marksista, od strane britanskog sociologa Franka Parkina, trideset godina ranije, kada je napisao „unutar svakog neo-marksiste čini se da postoji veberijanac koji se trudi da izađe“.[9]Smatram da ovo ne sledi iz vrste pragmatičnog realizma koji zastupam ovde. Marksizam ostaje posebna tradicija u društvenim naukama zbog posebnog skupa problema kojima se posvećuje pažnja, njene normativne osnove, i specifičnog skupa pojmova i mehanizama koji su razvijeni u marksističkoj tradiciji.
Izvor NEW LEFT REVIEW/NOVI PLAMEN BR.20
PREVOD Velizar Mirčov
[1] Moja ranija viđenja odnosa marksizma i klasične društvene nauke nalaze se knjizi Klasa, kriza i država, London 1978. godina. Najvažnija dalja dela u kojima sam se bavio tom temom su: Klase, London i Njujork 1985. godine; Debate o klasama, London i Njujork 1989. godine; Merenje klase: komparativne studije u klasnoj analizi, Kembridž 1997. godine; i Pristupi klasnoj analizi, Kembridž 2005. godine. Ranija verzija ovog članka je prezentovana na konferenciji „Razumeti klasu“, koja je održana na Univerzitetu u Johanezburgu juna 2009. godine.
[2] Ja danas preferiram da koristim izraz „marksistička tradicija“ pre nego „marksizam“, upravo zato što drugi termin sugeriše postojanje sveobuhvatne paradigme.
[3] Ovo stanovište o marksističkoj tradiciji ne znači prosto rastakanje marksizma u neku bezobličnu sociologiju ili društenu nauku. Marksizam ostaje poseban u organizovanju svoje agende oko niza fundamentalnih pitanja ili problema koje druge teorijske tradicije ingnorišu ili marginalizuju, a takođe, marksizam usmerava pažnju na otkrivanju posebnog sklopa međupovezanih uzročnih procesa relevantnih za ta pitanja.
[4] Pjer Burdje je bio vodeći moderni sociolog koji je sistematski uključivao niz kulturnih elemenata u širokoj listi klasno relevantnih individualnih atributa.
[5] Među američkim sociolozima termin „gomilanje prilika“ najdirektinije je korišćen od strane Čarlsa Tilija, a posebno u njegovoj knjizi Trajna nejednakost, Berkli 1999. Godine. Burdijeov rad na poljima i oblicima kapitala takođe se zasniva na procesu gomilanja prilika.
[6] Termin „renta“ u ovoj slici je mnogo širi od standardnog shvatanja rente i odnosi se na upotrebu tog termina od strane sociologa Ae Sorensena u njegovoj klasnoj analizi (primedba prevodioca).
[7] Veber je, naravno, opširno pisao o dominaciji, moći i autoritetu, ali najčešće u kontekstu njegove analize organizacija i države, ali nije primenjivao ove procese pri definisanju i objašnjenju koncepta klase.
[8] Za diskusiju o oblicima polarizacije poslova proteklih decenija pogledajte kod Rajta i Rajčel Dajer „Oblici ekspanzije poslova u SAD: poređenje 1960tih i 1990tih“ Socio-ekonomski pregled, god. 1. br. 3, 2003 god. strane 289-325.
[9] Frank Parkin, Marksizam i teorija klasa: buržuaska kritika, Njujork, 1979. godina, str. 25.
