Nikad robom: Mirko i Slavko, jugoslovenski strip junaci
Da su poživeli, Mirko i Slavko, mali partizanski kuriri iz stripske edicije Nikad robom danas bi imali 60 godina
Ovih dana navršilo se tačno 60 godina od pokretanja stripske edicije Nikad robom. Malo ko se toga seća, suočen sa čarima “zlatnog doba” i borbom za preživljavanje u “naprednjačkom raju”.…
Reč je o stripovima u sveskama od 32 stranice, štampanim u punom koloru, koji su “Dečje novine” iz Gornjeg Milanovca počele da štampaju pod rukovodstvom jednog od najvećih medijskih magova tzv. druge Jugoslavije – Srećka Jovanovića. Te 1963. objavljene su samo četiri sveske, a već naredne godine Jovanović i ekipa iz Gornjeg Milanovca objavili su trinaest brojeva, da bi 1966. na tržište velike zemlje uspeli da “izbace” 49 svezaka prešavši s mesečnog na nedeljni ritam. Nastavljeno je u istom tempu i 1967. pa su mali čitaoci i njihovi roditelji dobili čak 53 nove “priče u slikama”. Revolucionarne 1968. ponovljen je podvig, da bi 1969. nastupila vidljiva oseka, a edicija je u primarnom obliku prestala da izlazi zaključno sa 203. brojem.
Osnovni “krivci” za ovo su bili mali partizani Mirko i Slavko, verovatno najslavniji strip heroji druge Jugoslavije. Naime, njihova popularnost je toliko narasla da su Jovanović i saradnici poverovali da mogu popularnim tandemom zameniti, bar što se stripa tiče, celokupnu istoriju svih jugoslovenskih republika i njenih stvarnih i fiktivnih junaka, pa su od 150. broja edicije Nikad robom davali sve više mesta “partizanskim kuririma”, da bi posle poslednje sveske iz 1969. njima posvetili baš svaki broj! Prešlo se na industrijalizaciju malih junaka i svake nedelje je, ma koliko to izgledalo neverovatno, na kioske “istrčavala” ekipa Mirka i Slavka sa novim pričama u kojima su tamanili naciste i kolaboracioniste. Pošto su se ratne akcije dvojice dečaka zbivale u varošicama i okolnim šumovitim pejzažima Srbije, sem Nemaca, klinci kuriri su se borili i protiv četnika (ne sluteći da će ovi jednog dana biti unapređeni u oslobodioce!). Tiraž te nove, izmenjene, estetski mnogo slabije edicije povremeno je “preskakao” 200.000 primeraka!
Načinjen je zatim pokušaj da se u drugoj polovini 1969. pod nadnaslovom “Crtana škola” i dalje štampaju i potisnuti strip heroji iz drugih istorijskih epoha i serijala, ali je taj neautentičan trzaj trajao samo trideset brojeva i to čak bez navođenja imena crtača i scenarista, o čemu se u klasičnoj ediciji, tokom prvih sedam godina postojanja Nikad robom, vodilo računa.
Edicija Nikad robom je, dakle, za osnovne junake imala male partizane, koje je po scenarijima relativno uskog kruga ljudi stvarao čuveni kamenorezac, bunardžija i crtač Desimir Žižović Buin. On je uradio 30 epizoda, a potom su mu u pomoć, zbog preobimne produkcije, priskakali mnogobrojni crtači iz “Dečjih novina”. Sem Mirka i Slavka, veliku popularnost su stekli Akant, mladi slovenski ratnik, čiji je autor bio Radivoj Bogičević, potom Tajanstveni vitez kojeg je crtao i pisao Pera Radičević i koji se zbivao u pretkosovskoj Srbiji. Iz malo docnijeg vremena potiču strip priče o dečaku Dabiši Bože Veselinovića. Pomenuo bih još melodramski serijal o Jelici i Blaži iz doba Đurđa Brankovića, čiji je scenarista bio seljak pesnik Dobrica Erić, a na čijem crtežu su sem Bogičevića radili sjajni Miodrag Đurđić i Branko Plavšić. Znatnu popularnost je doživeo i serijal o Hajduk Veljku čiji je autor bio Žika Atanacković.
Može se reći, međutim, da su neke od najboljih svezaka edicije Nikad robom predstavljale pojedinačne priče, obično iz 16. veka, koje je stvarao hrvatski majstor Ivica Bednjanec. Makedonskom istorijom pretežno se bavio Ljubomir Stefanovski, a slovenačkom Leo Korelc. Storije o ilegalcima, predratnim i ratnim, radio je izrazito talentovani Zdravko Sulić, i to po predlošcima foto-stripova Saše Bizetića. Nekoliko sjajnih svezaka je na osnovu srpske narodne epike nacrtao Nikola Mitrović Kokan, itd.
Skromne sveščice edicije Nikad robom podsticale su interesovanje za istoriju jugoslovenskih naroda kao i naročitu vrstu rodoljublja, ali su, kako strip i čini, u velikom broju slučajeva zadovoljavale potrebu malih čitalaca za pustolovinama i uzbuđenjima. U njima gotovo da i nije bilo tzv. komunističke ideologije, zašto ih danas optužuju oni koji, po pravilu, nikad u rukama nisu imali simpatične stripske priče, a kamoli da su uz njih odrastali. I dalje: one su bile presudno važne za pojavu Yu stripa, iz kojeg je potekla sledeća, još uspešnija generacija scenarista i crtača, čija ostvarenja danas imaju široki evropski odjek.
Preuzeto sa Vreme
