Sve ti naš čovjek zna. U sve se razumije. A zaviri mu dublje ispod kape, nađeš: šupljak. Prazan prostor. Najviše ti tako o svemu pričaju ti što, oprosti, ništa ne znaju. Valjda kako ništa i ne znaju, ne vide koliko toga ima da se uči. Aristotel? Ma ‘ta će taj? Ima se on još hljeba najest’ nama nešto da priča.
Piše: Maxim Sorsky – Buka
Skoro se zadesim na nekom političkom skupu. A tamo, Bogu hvala, sujete do plafona. Taman toliko odmjereno da krov ne eksplodira. Znamo mi dobro naše političare, oni su puni sebe, a svega drugog prazni. Pričaju o putovanjima na kojima su bili, sa onom nadmenošću osobe kojoj su takve stvari nove, te pretpostavljaju da ih niko drugi doživio nije. Oni iz većih stranaka gledaju sa visine one iz manjih, pogotovo ako se politikom bave iz iskrenih pobuda. ‘Gl'aj one budale’ čita im se iz pogleda. I naravno, sve o svemu znaju.
Zadesi se tako tu neka Stručnjakinja Za Sve I Svašta, te se namjeri svakom loncu poklopac da postane. Tu ti najgore prođu oni što zapravo nešto i znaju, pogotovo ako im je znanje dublje od površinskog, pa da bi ga nekome objasnio potrebno ti je više od rečenice ili dvije. Takvima je najbolje da ćute. Jer za rečenicu ili dvije niko više vremena nema. Treba kritizirati, treba se pohvaliti, treba… ih, svašta nešto treba, samo se razmišljati ne mora. Te tako Svakom Loncu Poklopac sebi uzme za pravo da o svemu donosi zadnji sud. Pa i kada su oni koji govore zapravo stručnjaci u tom polju. Jer, pobogu, pa ko bi bolje mogao da zna sve od neobrazovane, mada školovane, cinične političarke iz neke mjesne zajednice koja je u politici vidjela dobru šansu da ispolji svoj nacionalizam i možda se negdje dobro uhljebi?
Ne znam. Čini mi se da oni što zapravo nešto o nečemu i znaju sve više ćute. Ućutkaju ih. Pa se pitam, da li je to zbog nedostatka volje da dublje objasne, ili zato što vide da interesa nema? Da će ljudi da misle što god žele bez obzira koliko logičnih argumenata im predstavio? Ne znam. Zaista ne znam. Pustiću da i na ovo pitanje odgovore oni što uvijek sve znaju.
