Demokratija kakvu (ne) zaslužujemo

Da je demokratija u BiH nefunkcionalna, tj. da faktički i ne postoji, postalo je opšte mesto ovdašnjih kritičkih refleksija svega postojećeg. No, i ta kritička refleksija zapada u opasnost da takvo stanje na kraju cementira pa i paradoksalno “opravdava”, stalnim ponavljanjem da demokratije nema i da je ne može ni biti. Na taj način i potraga za izgubljenim demokratskim vrednostima samu sebe onemoćava i onemogućava.

Pohabane fraze

To se može videti i u pohabanim frazama koje često nastaju trganjem misli velikih umova iz konteksta. Jedna od njih je da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, tj. da je država onakva kakvi su njeni stanovnici. Na ovu anologiju između čoveka i države “naseo” je još Platon, ali je teza oborena. Jer kada bi to bilo tačno, onda bi velika grupa mornara bila isto što i grupa velikih mornara, a multinacionalne mirovne misije bi bile sastavljene od osoba koje su multinacionalne, navode kritičari.

Mnogo kasnije, u istraživanju političke kulture, ukazano je na vezu između vrednosti stanovništva i funkcionalnosti demokratskih institucija. Iako je naravno potrebno da u demokratskom režimu postoje demokratiji kongruentni politički stavovi kod populacije, često se zanemarivalo da nefunkcionalnost demokratskih ustanova doprinosi jačanju antidemokratskih vrednosti kod stanovništva (tipični slučaj je Nemačka u doba Vajmarske republike).

Ovakva fatalistička razmišljanja u koja tone dugogodišnja kritika i vodi u rezigniranost i očaj ide na ruku ovdašnjim vlastodršcima. S bitnom distinkcijom što ovi smatraju da vladaju jer su zaslužni, pri čemu se i moraju i ne moraju pozivati na narod koji ih, navodno, zaslužuje. Tako se npr. građani koji ne smatraju da su političari zaslužni da budu političari, smatraju nedovoljno nacionalno osveštenim (u slučaju etničkih stranaka), odnosno, nedovoljno obrazovanim i prosvećenim (u slučaju građanskih stranaka). Na taj način, svi su “oprani”, i pozicija i opozicija od vlastite političke odgovornosti i pozivanjem i nepozivanjem na narod.

Ovo ne znači da ne postoji nekakva poveznica između političara i stanovnika, samo što se ona odigrava u svojevrsnom vrednosnom haosu koji sve više tone u ambis, u međuigri između ideologiziranog, opresivnog kolektivizma i ekstremnog individualizma. Ovdašnji kolektivizam se kroz izmeštanje značenja poistovećuje sa demokratijom u smislu vladavine većine pa makar to značilo i tokvilovsku tiraniju većine. A ekstremni individualizam u kome je čovek čoveku vuk u borbi za opstanak sa nekakvim liberalizmom na naš način. To na kraju vodi u situaciju da svako pametan vodi svoju brigu, a najgorima ostaje da vladaju i brinu tzv. “opštu brigu…”

Strategija manipulacije

Ovakvo vođenje opšte brige i način na koji se to radi vidi se kada se “spustimo” na nivo konkretnog, npr. kada je reč o mehanizmu koordinacije oko pridruživanja Evropskoj uniji. Fraze tipa “dobro je, ali je ostalo još pitanja oko kojih se treba usaglasiti” najbolje odslikavaju politički stil vlastodržaca. Veliki broj radnih grupa, sastanaka iz kojih je javnost dobrim delom isključena, iako i ne traži dnevnice već informacije, dodatno cementira tajnu vezu između neodgovornog političara i neinformisanog građanina, te se procesi napredovanja prolongiraju u nedogled. Stoga, ako se nekada naivno verovalo u svetlu budućnost, danas se veruje u sve goru budućnost.

Noam Čomski, u svojim poznatim tezama o strategiji manipulacije, kao treću navodi tzv. postupnost promena, na kašičicu, mesecima i godinama. Na taj način se svet polako i manipulativno menja bez svesti o promenama. U slučaju BiH problem je što svet želi promene kao što je članstvo u EU, a što pokazuju i nebrojana istraživanja javnog mnjenja. No, vlastodršci ih prolongiraju u nedogled, politikom malih koraka što proizvodi apatiju i deziluzionizam svake vrste.

Ovo pothranjuje već navedeni ekstremni individualizam, a opšte dobro se kroz političku bahatost nameće odozgo, kroz nekakve rezolucije (slučaj rezolucije o vojnoj neutralnosti Republike Srpske), zveckanjem referendumima, pismima podrške autoritarcima u svetu (neonacistima u Austriji, retrogradnim tradicionalistima u Turskoj). Time se ovdašnji partikularni kolektivizmi žele prikazati kao univerzalan svetski trend, između ostalog upotrebom dečjeg jezika (peta strategija manipulacije Noama Čomskog).

Sve to vodi u tzv. osmu strategiju manipulacije kod Čomskog, a to je veličanje gluposti. Glupost je ne samo in, u modi, već je i poželjna da bi se kako tako približili vladajućem sloju i eventualno mu se jednog dana priključili da bi u ekstremnoj borbi za opstanak stupili u krug privilegovanih koji mogu da brinu svoju brigu prikazujući je kao nekakvo opšte dobro.

Onih koji to ne žele je sve više, na sreću i nesreću. Na sreću, u smislu obaranja teze da ljudi žele ovakvu vlast, da ne kažemo zaslužuju. Na nesreću, što svoje neslaganje i nezadovoljstvo ne mogu iskazati kroz ovakve institucije i političke opcije već samo kroz kartu u jednom pravcu, a ona vodi van BiH. Kako su u pitanju obrazovaniji, mlađi i agilniji delovi populacije, na kraju će u BiH i ostati samo oni koji zaslužuju ovakvu vlast, ako izuzmemo par entuzijasta. Pa ćemo opet biti izuzetak koji ne potvrđuje pravilo, odnosno, izuzetak koji potvrđuje oborene nauč(e)ne teze: da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje.