Posle Srebrenice, padaće i druge optužnice u Srbiji

Fond za humanitarno pravo upozorava da bi mnoga suđenja za ratne zločine pred sudovima u Srbiji mogla biti otežana i usporena nakon što je Apelacioni sud u Beogradu odbacio optužnicu u predmetu Srebrenica.

Prvi primer je odlaganje glavnog pretresa u predmetu “Lovas” za jesen što je, kako nam je rečeno u Višem sudu u Beogradu, direktna posledica rešenja koje je Apelacioni sud doneo pošto u trenutku podizanja optužnice u predmetu Srebrenica Tužilaštvo za ratne zločine nije imalo ovlašćenog tužioca.

“Suđenja su održavana u tom periodu u predmetima ‘Ćuška’, ‘Trnje’, ‘Lovas’, ‘Srebrenica’, ‘Bratunac’ i ‘Kočić’ koji su pred Apelacionim sudom, ‘Doboj’, ‘Bosanski’ ‘Petrovac’, ‘Gaj’ i ‘Ključ’, ‘Livari’, ‘Bosanska Krupa'”, govori za RSE Marina Kljajić, iz Fonda za humanitarno pravo, o intervalu od početka 2016. godine do maja 2017. u kome je funkcija tužioca za ratne zločine bila upražnjena usled penzionisanja bivšeg tužioca Vladimira Vukčevića.

“U ovom periodu u postupku ‘Lovas’, od strane javnog tužioca, optužni akt je izmenjen dva puta. Naredni glavni pretres zakazan je za 2. oktobar 2017. godine”, rekla nam je portparolka Višeg suda u Beogradu Bojana Stanković.

Kako nam je rečeno u Višem sudu, kada se navedeni nedostaci isprave, odnosno u slučaju “Lovas” ponovo dostave dve izmene optužnog predloga s obzirom na to da je tužiteljka za ratne zločine Snežana Stanojković stupila na dužnost, krivični postupak biće nastavljen tamo gde je stao.

U predmetu “Lovas” Milan Devčić i još devet optuženih terete se da su, kao pripadnici Jugoslovenske narodne armoje, formacije “Dušan silni” i lokalne vlasti, na jesen 1991. u mestu Lovas na teritoriji Hrvatske ubili 44 civila hrvatske nacionalnosti, tako što su naterali seosko stanovništvo da kroči u minsko polje.

Iznošenje završnih reči u ovom predmetu počelo je u martu ove godine.

Specijalno tužilaštvo za ratne zločine je novembra 2007. podiglo optužnicu za ratne zločine počinjene u Lovasu. Pre pet godina 2012. godine četrnaest optuženih osuđeno na ukupno 128 godina zatvora. Apelacioni sud Srbije je 2014. poništio presudu i predmet vratio na ponovno suđenje.

“Odbačaj optužnice ne znači da je to konačna reč. Odbacuje se nešto što ima otklonjivu smetnju. Dok je ono što se odbija konačno i tu je ključna razlika. U ovim slučajevima je potrebno da ovlašćeni tužilac podnese optužni akt i nastavlja se postupak. Nije definitivno završeno već je nažalost izgubljeno vreme”, objašnjava Marina Kljajić iz Fonda za humanitarno pravo organizacije koja kao posmatrač prati suđenja za ratne zločine.

Vlasti iz pozadine vuku konce

Šta je razlog proceduralne prepreke koja je advokatima odbrane poslužila kao oruđe za odugovlačenje ionako višedecenijskih procesa za ratne zločine? Činjenica je da je više od godinu i po dana, od penzionisanja tužioca Vukčevića, ta funcija bila upražnjena.

Zakon o javnom tužilaštvu upućuje nas na adresu republičkog javnog tužioca. U njegovoj nadležnosti je postavljanje vršioca funkcije tužioca za ratne zločine. Iako je to učinio u više desetina slučajeva – samo u jednom reakcija Zagorke Dolovac, koja obavlja tu funkciju, je izostala.

Ivica Đikić, hrvatski novinar i publicista koji se bavi i temama ratnih zločina, kaže za RSE da se, osim o žrtve i njihove bližnje, srpske vlasti oglušuju i o svoje proklamovane ciljeve – članstvu u evropskoj porodici naroda – EU.

“U ovoj fazi Srbija još nije izvrgnuta nekoj vrsti uvjeta kada je riječ o ratnim zločinima, pa onda sebi može dozvoliti ovu vrstu kupovanja vremena. I nekakvog zakonskog opstruiranja i preslagivanja. Ako pregovaranje uđe u neku ozbiljniju fazu i ako se zaista vidi da Srbija ozbiljno teži da u neko dogledno vrijeme uđe u Evropsku uniju – neće ih se moći zaobilaziti. Niti će se moći kupovati vrijeme na način na koji se to sada radi”, smatra Đikić, autor dokumentarnog romana o organizatoru srebreničkog genocida generalu Vojske republike Srpske – VRS Ljubiši Beari – pred Haškim sudom osuđenim na doživotnu robiju.

Hronološki, sledeće suđenje čiji bi nastavak mogao biti odložen je u predmetu “Trnje” – a zakazano za 26. jul. Pavle Gavrilović i Rajko Kozlina, pripadnici Vojske Jugoslavije, terete se da su u selu Trnje 1999. ubili 27 albanskih civila.

Spadaju tu i “Ovčara” i “Ćuška”, predmeti koje prate višegodišnja suđenja čije bi odlaganje dodatno opteretilo svedoke koji su već na izmaku snaga, kaže Marina Kljajić.

“Oni su nama veoma često jedino dokazno sredstvo u ovim postupcima…. Protek vremena, ljudi umiru. Iz zdravstvenih razloga postaju nesposobni za dolazak na suđenja. S druge strane se u budućnosti može postaviti jako veliki problem jer je za ustupanje predmeta iz Bosne potrebna je saglasnost žrtava. U ovakvoj situaciji rizikujete da ljudi izgube poverenje u domaće pravosuđe i da kažu da neće dati saglasnost da se postupak vodi u Srbiji”, smatra Kljajić.

Ivica Đikić, hrvatski novinar, zaključuje da vlasti Srbije u ovim slučajevima iskazuju neveštu ambivalentnost.

“Da vlast hoće izbjeći te prepreke koje se postavljaju suđenjima za ratne zločine one bi se mogle izbjeći – da ih se moglo predvidjeti. Čini mi se nekako da vlast tu igra na dvije stolice. Direktno se ne miješaju i ne opstruiraju, ali onako iz pozadine vuku konce da se stavi što više formalnih prepreka da se optuženike za ratne zločine izvede pred sud”, smatra Đikić.

Sve to na koncu za posledicu ima da su optuženi za najteže zločine po pravilu u Srbiji slobodni ljudi.