Intro: ,,It’s better to burn out than to fade away”
Odavno sam ukazivao na opasnost da rock and roll bude kooptiran unutar establišmenta. Nekada je rock trebalo da bude pobuna protiv otuđenosti i preozbiljnosti sveta u kome su rad i trošenje bile jedine vrednosti. Ali, zvezde dugih kosa počele su da bacaju poglede na rezidencijalne kvartove gradova i da se druže sa bosovima. Danas je taj proces priveden kraju. Muzika je isto ono što i TV propaganda: svrha joj je kretenizacija mladih. Kao i sve revolucije, rock and roll je imao fazu belog usijanja zanosa, ogromne energije; kao i sve revolucije imao je svoje heroje i svoje žrtve.
I onda je došao period petrifikacije.Ono što se danas svira podseća me na etnografske ili prirodnjačke muzeje. I – kao što vlade daju subvencije za te ustanove koje zvrje prazne – iste oligarhije i kapom i šakom potpomažu diskografsku produkciju čiji je proizvod sličan muzejskim: PRAZNINA. Techno i rave partiji pre podsećaju na voodoo orgije, nego na sastajališta mladih. Vlasti sve to posmatraju blagonaklono, jer im više odgovara da se gnev, nezadovoljstvo i energija mladih bez ikakve izgledne budućnosti potroši (uz pomoć ekstazija) na samouništenje, nego da ti isti momci i devojke jednoga dana dođu pod prozore glavešina sa motkom. (Svetislav Basara, književnik)
To je samo rock and roll
Rock and roll je, sam po sebi, oduvek bio politiziran, ali ta njegova karakteristika nije u svakoj prilici vidljiva. Ono što rock muzici daje notu političnosti, počiva na aksiomu da ona predstavlja jedno moćno i u istoriji nezabeleženo sredstvo mladih ljudi unutar večnog sukoba generacija za nadmoć i prevlast.Kada se kaže rock and roll, misli se na pobunu – preglasna i iritirajuća muzika, način oblačenja, izražavanja i ponašanja koji odstupaju od iole konvencionalnog, tradicijom zacrtanog stereotipa.
Svoju punu popularnost, naoko deformisani i besmisleni tonovi, stekli su onog trenutka kada je ,,klasa” odraslih punim glasom ustala protiv njih , tj. protiv tzv. zvukova džungle. Rock je samo jedan od načina duhovnog odražavanja stvarnosti, a time i politike, samo što se ogledalo tog odraza nalazi u dušama mladih ljudi. U stvari, tako bi bar trebalo da bude. Duboka komercijalizacija svega i svakoga, jeftino podilaženje masama, konkurentska borba za opstanak na tržištu šou biznisa, poza, prodaja magle i strahovit pritisak mas medija u velikoj su meri otupeli izvornu oštricu rocka.
“Posle Bitlsa disko industrija je postala fabrički visoko serijski posao. Izgubila se kreativna sloboda. Talenti su potisnuti. Menadžment je počeo da diktira jednoličnu udaračku muziku: bip bip bip bip. Izgubio se dvo ,tro i četvoročetvrtinski takt.Uniformu u poslednjih 30 godina jedino remete regge muzika i alternativni eksperimenti antiindustrijskih grupa. Rap stil je verovatno poslednja stepenica u degradaciji električne epohe, jer tu muzike više ni nema, dok se pesma svela na atonalno brbljanje pevca recitatora”.
Dragan Veselinov, profesor
Potpadajući pod uticaj industrije i establišmenta, rock je počeo da se otuđuje od sopstvenih izvora i vrednosti, nastavljajući potom da pluta u mulju indiferentnosti. Vremenom se pretvara u ispraznu, jeftino upakovanu zabavu mediokriteta, tj.postaje oblik vlastite parodije.Ipak…
We are only in it for the money
Pojava punk rocka, sredinom sedamdesetih godina 20.veka, najbolje je potvrdila sledeću činjenicu: rock je izvoran i čist jedino onda kada se bori protiv autoriteta. Punk pokret nije štedeo Sistem i Poredak savremenog, fino upakovanog, totalitarnog društva. Njegove poruke su bile jasne i ubojite, njegova pobuna je bila iskrena i utemeljena u izvornim vrednostima rock and rolla. Jedan od slogana najrečitije govori o suštini ideje: “Ne znam šta želim,ali znam kako to da postignem”.
Rušiti, prebiti, spaliti, ubiti, uništiti i negirati, bile su ideje vodilje pristalica panka, a objekat tih glagola nisu bili tadašnji vodeći političari, nego sam sistem i autoritet, bilo sa koje strane on dolazio, jer ustanovljeni autoriteti i njegove institucije nisu odgovorile očekivanjima novih generacija. Isticanje fašističkih simbola – kukastih krstova i Hitlerovih slika – nikada nije imalo značenje koje stvarno ima; bilo je to samo burno i puno inata reagovanje na nesposobnost sistema da mladima pruži šansu.
Ali, već posle godinu-dve dana, političnost i odlučnost panka je splasnula na nivo komercijalizovanih i jalovih tirada. Pokret je pretvoren u modni trend, kao takav je podruštvljen a time i otupljen, te sveden na populističku zabavu. Za utehu ostaje činjenica da je takav razvoj događaja bio i ostao svojstven za ceo rock pokret. Silogizam je prost:ako si rocker, onda težiš da te čuje što više ljudi. Ako ti to pođe za rukom, prinuđen si da se oslanjaš na ustaljene institucije, poznate kao rock biznis. Onda te institucije uzmu pod svoje, zaradiš puno para i baš te briga za politiku i sistem koji, tamo neki kažu, uopšte ne valja.
Labudova pesma
“Ništa se, na žalost, ne može promeniti. Kao i pozitivna, i infernalna imaginacija nema granica. Ne smem ni da mislim na šta će muzika ličiti za nekih deset godina. Umesto toga, radije maštam o NEČUJNOM ROCKU, o grupama koje bi odbacile hardver gitare, pojačala,bubnjeve i koje bi stvarale muziku unutar glava i duša. Samo za sebe i one koji ih mogu shvatiti.
Bilo je doba kada je rock&roll bio nevin. Oni koji su ga svirali, ostali su nevini, zato što su, uglavmom, mrtvi”.
za P.U.L.S.E: Dragan Uzelac
