Prednosti i mane internet komentara
Duhoviti ljudi su retki, a realnost je, nažalost, takva da prosečni internet komentar odiše depresivnim cinizmom, pasivnom agresijom i odsustvom vere u osnovne civilizacijske vrednosti.
Autor: Istok Pavlović
Jedna od najzanimljivijih stvari koje je internet doneo jesu komentari čitalaca ispod tekstova. Neretko, oni su interesantniji od samog teksta, i u njima se javljaju neke genijalne kratke misli koje mogu biti u rangu sa čuvenim citatima poznatih istorijskih ličnosti. S te strane, komentari su doneli ne samo demokratiju i otvorenu diskusiju, već i ogromnu dodatnu vrednost koja je pre digitalnih medija ostajala tek u uskom krugu prijatelja ovih duhovitih ljudi.
Na neki način, to je savremena verzija Vuka Karadžića i prikupljanja narodnih umotvorina. Kao što je on pažljivo zapisivao stvari koje su mu se učinile zanimljivim, sada to radi mašina, na mnogo većem uzorku, ogromnom brzinom.
No, duhoviti ljudi su retki. Nažalost, realnost je takva da prosečni internet komentar odiše depresivnim cinizmom, pasivnom agresijom i odsustvom vere u osnovne civilizacijske vrednosti. Da bi se naletelo na zanimljiv komentar koji zaista dodaje vrednost originalnom članku, potrebno je prolaziti kroz ogroman korov sastavljen od bezličnih stabljika bez ikakve hranljive vrednosti.
Jedan od najboljih primera kako komentari zagađuju vazduh na internetu može se videti ako pogledamo tekstove iz oblasti nauke. Bilo koja lepa, ozbiljna i zanimljiva vest vrlo brzo izgubi svaku lepotu nakon nekoliko pročitanih komentara ispod. U pitanju je pre svega fenomen da se nasilnički svaka tema skreće na dnevnopolitičke probleme i na „ove naše”.
Evo odmah i primera. Vest „Otkrivena egzoplaneta slična Zemlji na 76 svetlosnih godina”. Sva lepota i uzvišenost ove vesti prestaje kada se pogledaju komentari: „Tamo da pošaljemo Dinkića”, „Ovi naši tajkuni već su i tamo pokupovali placeve” i tako dalje.
Ili, na primer, vest „Otkriven najstariji fosil primata”. Nakon ozbiljnog naučnog teksta slede komentari: „To mora da je Krkobabićev unuk”, „Jel’ su to iskopali ovi fantomski bageri iz Kolubare” i slično.
Ovo zagađivanje naučnih tekstova nije slučaj samo u Srbiji. Jedan od najpoznatijih naučnih magazina, „Popular Science”, objavio je pre nekoliko meseci odluku o ukidanju komentara na svom sajtu. Razlog je upravo ovo što sam sada opisao –banalizacija svake teme i svođenje naučnih činjenica na špekulacije i poluistine. Neke od osnovnih naučnih premisa, poput evolucije, genetike, ili klimatskih pojava, počele su da se dovode u pitanje kao u srednjem veku, jer se u komentarima potežu argumenti poput Biblije, tajnih spisa izavera. A tu su uvek i oni najbanalniji poput „šta znaju ti naučnici, samo troše naše pare na gluposti”.
Ovo su ljudi koji su do pojave interneta mogli da „drže slovo” samo na kućnim slavama. Eventualno su mogli tu i tamo da se uključe u neku TV emisiju na nekoliko sekundi, jer bi ih režija odmah sasekla.
Na internetu, međutim, vlada jedno duboko pogrešno pravilo uređivanja komentara. Brišu se jedino komentari koje sadrže uvrede, psovke i napade po verskoj i nacionalnoj osnovi. Ni na jednom portalu nećete pročitati da „komentari koji sadrže depresivni cinizam, banalne predrasude i nasilne pokušaje duhovitosti neće biti objavljeni”. A, nažalost, takvi su jednako štetni kao i psovke, i takvih je najviše. Tu je izuzetak „Politika” i još nekoliko medija, koji srećom privlače probranu čitalačku publiku, pa je ovaj efekat mnogo manje prisutan.
Komentari će često neku lepu vest vrlo brzo prefarbati u nijanse sivila i utopiti je u okean beznađa i opšte nevere u bilo kakve vrednosti. Da li je rešenje ukidanje komentara? Mislim da komentare treba ostaviti samo na tekstovima iz dnevnopolitičkih dešavanja, kao što se fabrike opremaju tehnologijom koja zagađenje svodi na uzan, strogo definisan prostor. Alternativno, komentari mogu ostati ali se pooštriti kriterijumi za puštanje – bez depresije i negativne energije tamo gde joj nije mesto. I, naravno, za ovakve stvari kao što su kolumne i lična mišljenja – komentari uvek imaju smisla.
Fakultet za medije i komunikacije
Tekst preuzet iz Politike
