Боже, а да узмеш продужени годишњи?
Драшко Станивуковић
Боже, ако све видиш, чујеш и знаш као што кажу, онда би стварно требао да узмеш продужени годишњи. Савјетујем Tи да не идеш у Херцег Нови или Будву, тамо Tе већ сви знају, па опет не би имао мира. Ако би хтио у природу да одеш, немој ових дана само на Мањачу, тамо ће бити Кочићев збор. Jесте да се тако зове, али вјеруј ми да нема ни помена његовог имена. Више је то постао Бајин збор.
Ако се будеш хтио одморити у неком културном центру, савјетујем ти да не идеш у Андрићград, јер тамо о њему можеш сазнати само датум рођења и смрти. Остало ништа. У ствари, можеш да поједеш добре ћевапе и видиш слику Милета како вуче конопац. То је сва култура тамо. Гдје год да одлучиш да одеш, тешко да ћеш се одморити. Могу ти дати још неколико савјета, а то је да не улазиш често на Фејсбук, јер нећеш моћи живјети од толико ,,Андрића‘‘ на једном мјесту и осталих нобеловаца. Увијек неправда над нашим народом. Колико имамо нобеловаца, а само један добио Нобелову награду. Ако будеш на Инстаграму проводио вријеме, вјероватно нећеш моћи вјеровати колико лијепих и раскошних живота постоји, а да то нико не може уживо видјети, па ни Ти. Колико свјетова у једном свијету, колико живота у једном животу. Како смо ми само моћни људи, у стању смо у једном дану да промјенио неколико живота. На Инстаграму живимо богато и раскошно, на Фејсбуку водимо интелектуални живот и ширимо знање, а уживо смо скромни и ништа од тога не показујемо.
Чудан смо ти ми народ, Боже. Немој нас ни покушавати схватити, и ми смо сами престали. Нама увијек нешто недостаје и увијек нечег вишка имамо. Није да нам је све лоше, код нас увијек има нешто и горе, а кад нам то буде мало, ми нађемо начин како да нам буде најгоре. И тако се ми вијековима крећемо на релацији лоше, горе и најгоре, и нама је зато добро, боље, а некад, богме, и најбоље.
Чудно је, кажем ти, немој ни покушавати схватити. Када смо ми то престали чинити, од тада па надаље, нама је све нормално. Нормално нам је кад нас туку, лажу, варају, нормално нам је кад нас издају. Ми се више бојимо оних који нас одвезују него оних који су нас везали, јер не знамо шта нас чека на слободи. За ропство знамо, на ропство смо навикли и ту нам је све познато. Ми се бојимо мислити својом главом, туђом је лакше, јер ако погријеши, знамо да ми нисмо криви, а то је много битно. Није важно каква нам се катастрофа или зло десе, нама је само битно да ми нисмо криви. И колико год нам било криво што се то десило, нама је опет битно да ми нисмо криви. Ми кривду исправљамо, иако због кривде нисмо криви. Нама једино добар човјек може бити мртав човјек. Много је, Боже, овдје занимљиво живјети, само човјек не може да се одмори. Не знам да ли си ти успио, али ако све ово знаш, још и ако проживљаваш, тешко.
