Može li nacionalizam da bude progresivan? – Mario Vargas Ljosa | Magazin Plus
logo
bios

Može li nacionalizam da bude progresivan? – Mario Vargas Ljosa

Objavljeno prije 6 mjeseci . u uto, feb 13th, 2018

Nacionalizam je progresivna ideologija samo ako se posmatra na kratke staze i u određenom kontekstu. To važi za slučajeve kada se raširi u zemljama koje je kolonizovala imperijalna sila, koja eksploatiše i diskriminiše domaće stanovništvo, i podstiče ga da brani svoj jezik, navike, običaje i verovanja, prožimajući ga „nacionalnom svešću”. Ta vrsta nacionalizma opadala je sa dekolonizacijom i postala ultrareakcionarna ideologija koja je omogućila da krvožedne vođe poput Mobutua u nekadašnjoj belgijskoj koloniji Kongo i Mugabe u nekadašnjem britanskom Zimbabveu doveka ostanu na vlasti, opljačkaju svoje zemlje i preplave ih krvlju i leševima.

 

Profimedia

Sve diktature koje je pretrpela Latinska Amerika, levičarske poput Fidela Kastra, Uga Čaveza i Velaska Alvarada, i desničarske kakve su sprovodili Pinoče, Aramburu i Fuhimori, pokušavale su da se opravdaju nacionalističkim elementima. A što je najgore od svega, često su uspevale da zastrane sa svojim cirkuskim i patetičnim patriotizmom u vidu zastave, himne i proglasa kojima širokogrudo zasipaju značajne sektore stanovništva. To objašnjava neobjašnjivo: kako to da su toliki tirani i kleptomani „popularni”. Nacionalizam je veoma rasprostranjena ideološka izopačenost, jer deluje na instinkte koji su duboko ukorenjeni u ljudska bića, poput straha od različitog i novog, straha i mržnje prema drugome, osobi koja se divi drugim bogovima, govori drugi jezik i neguje drugačije običaje, i zapravo – suvišno je reći – ima instinkte u potpunoj suprotnosti sa civilizacijom. Zbog toga je nacionalizam naših dana samo reakcionarna, antiistorijska, rasistička ideologija, neprijatelj napretka, demokratije i slobode.

Srećom, na svetu je ostalo malo kolonija, ali Katalonija, gde se nacionalistički virus širio silom, nikada to nije bila. Doduše, to nema nikakve veze. Nacionalizam je ideološka fikcija i kao takva može dozvoliti sebi sva pogrešna tumačenja istorije za kojima se ukaže potreba. S obzirom na te okolnosti, premda je reč o možda najkulturnijoj španskoj regiji, danas su brojni Katalonci uvereni u tu grotesknu laž: da su Španci osvojili, okupirali i eksploatisali Kataloniju ni manje ni više nego kao što je Francuska to uradila Alžiru, Španija i Portugalija Latinskoj Americi, a Velika Britanija polovini Afrike. Istina je sasvim drugačija, ali koga je briga za istinu kada treba dobiti izbore? Ako bismo pitali nekog katalonskog nacionalistu kako je moguće da je jedna „kolonija” postala, više puta u svojoj modernoj istoriji, industrijska i kulturna prestonica Španije, on bi nesumnjivo odgovorio da su za to zaslužni radni duh i izvanredne sposobnosti Katalonaca u odnosu na druge Špance. To bi, dakle, verovatno podrazumevalo da će Katalonci – taj superioran narod? – ubrzo nakon sticanja nezavisnosti uspeti da nadmaše i Nemačku. Nacionalizam se u Kataloniji razvio zato što su ga već u školama podsticale lokalne vlasti koje su imale dobro smišljen plan i sistematski su ga sprovodile, ali i zato što su španska vlada i stanovnici ostalih delova poluostrva bili nezainteresovani za taj problem i, kada se sve sabere i oduzme, okrenuli su leđa većini Katalonaca koji su želeli da ostanu Španci, većini koja je postajala sve manja zbog nezaposlenosti i izolacije u kojoj se osećala zanemarenom od ostatka Španije. Kajetana Alvarez de Toledo je pre nekoliko dana to objasnila sasvim lucidno, u madridskom Ateneumu, nakon što joj je uručena Nagrada civilnog društva inicijative Think Thank Civismo. Njen govor je bio dramatično razmišljanje o odgovornosti koju imaju svi Španci, zbog svoje nezainteresovanosti i apatije, povodom tragedije koju doživljava Katalonija.

Tragedija, da, to je reč koja odgovara regionu koji je, od ilegalnog referenduma koji je raspisao Generalitat, izgubio više od tri hiljade firmi, doživeo pad u trgovini i turizmu i povećao stopu nezaposlenosti. Osim toga, postao je, prvi put nakon tranzicije od Frankove diktature ka demokratiji, poprište političkog nasilja za koje se verovalo da je iskorenjeno u modernoj Španiji. U tom regionu, s obzirom na okolnosti, još uvek postoji potencijalni broj birača koji bi mogao da vrati na vlast istu ekipu koja je sada u zatvoru ili begu, kako pokazuju pojedine ankete, što ne ide u glavu mnogim građanima zdravog razuma. Oni se pitaju da li je zavladala epidemija mazohizma među katalonskim biračkim telom.

Problem je u tome što oni nastoje racionalno da shvate problem nacionalizma u Kataloniji. Principi logike i racionalnog poimanja ničemu ne služe kada je reč o shvatanju nacionalizma, kao što ne bi poslužili da se objasne religijska uverenja ili misticizam. Reč je o činu vere, protiv kojeg svi argumenti padaju u vodu. Kada instinkti zamene ideje, sve postane konfuzno, pa ni najveći napori ne mogu da urode plodom.

Voleo bih, u vezi s tim, da spomenem jednu malu knjigu koju je upravo objavio Eduardo Mendoza: Šta se dešava u Kataloniji (Seix Barral). Poput svega što on piše, reč je o jasnom i pametnom eseju sa suptilnim i inovativnim analizama. Međutim, gorak i pesimističan ukus njegovih poslednjih rečenica predstavlja kontrast u odnosu na bogate i vedre ideje kojima knjiga počinje. Mendoza po svoj prilici ne vidi nikakav izlaz iz situacije u kojoj su nezavisnost i njeni protivnici, reklo bi se, došli u pat-poziciju. On nije pristalica nezavisnosti – jasno kaže da „ne postoji praktičan um koji bi opravdao želju za odvajanjem od Španije” – ali uspostavlja izvesnu jednakost među suprotstavljenim stranama, budući da mu se nijedna od njih ne dopada (uključujući i pokret protiv otcepljenja). Zbog čega je onda napisao tu knjigu? „Da bih pokušao da shvatim šta se dešava.” Ideja je smislena, ali da li je i delotvorna? Bojim se da nije. Njegova opažanja su originalna, mada ne uvek i ubedljiva. Na primer, Mendoza definiše Katalonca veoma sugestivno, ali, mislim, nedovoljno, iz prostog razloga što nacionalne psihologije jednostavno ne postoje, ili imaju toliko izuzetaka da ne deluju realistično. Ja, na primer, poznajem mnogo Katalonaca, i mislim da među njima ne postoje dve osobe koje liče jedna na drugu.

Činu vere, kao što je nacionalizam, treba se suprotstaviti ne samo razumom već i drugim činom vere. Ako veruješ u slobodu, demokratiju, civilizaciju, ne možeš biti nacionalista. Nacionalizam je u suprotnosti sa svim institucijama i kategorijama koje su nas s vremenom odvajale od plemena, primitivnih obračuna i divljaštva, i usadile nam poštovanje prema drugima, naučivši nas da živimo s onima koji su različiti i koji veruju u drugačije stvari nego mi, i pomogle nam da shvatimo da je život u zakonskim okvirima, raznolikosti i slobodi bolji od varvarstva i anarhije. Mi smo individue sa pravima i dužnostima, nismo deo plemena, jer pripadanje plemenu, makar kao njegov dodatak, nije kompatibilno sa slobodom ličnosti. To otkriće je jedna od najboljih stvari koje su se dogodile čovečanstvu. Zbog toga moramo da se suprotstavimo, bez kompleksa niže vrednosti, razumom i idejama, ali i ubeđenjima i verovanjima, protiv onih koji su hteli da nas vrate u ono srećno pleme koje smo izmislili jer nikada nije postojalo.

Mario Vargas Ljosa

Madrid, decembra 2017.

Prevela Bojana Kovačević Petrović

Nedeljnik

Ukratko: P.U.L.S.E
Tekst priredilo i prenelo uredništvo P.U.L.S.E portala. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija. P.U.L.S.E je internet portal posvećen umetnosti i kulturi (književnost, slikarstvo, muzika, film, arhitektura), filozofiji i psihologiji, odnosno oblastima koje u ovakvoj formi predstavljaju raritet na srpskom internet nebu. Ono što čini specifičan kvalitet ovog sajta jeste prednost koja se daje kvalitetu, radije nego kvantitetu, a celokupna produktivnost usmerava se na ostvarenje jedne nove plodne sredine, gde se prvenstveno ceni autonomno autorstvo pojedinca.
Svi članci autorke/a – P.U.L.S.E

Copyright 2016 Magazin Plus d.o.o. Sva prava zadržana.
Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

Programiranje: Magazin plus
Na vrh