logo
VGT

Ivan Čolović: Preko škole, kulture i sporta nam nameću sistem vjerovanja u čijem središtu je kult nacije

Objavljeno prije 2 mjeseca . u uto, sep 12th, 2017

“Nacioanalistička elita u stvari i ne očekuje da narod racionalno sebe shvati, štaviše one koje preporučuju tu vrstu spoznaje ova elita proglašava neprijateljima svog naroda, petom kolonom, samomrscima, autošovinistima i tome slično.”

Ivan Čolović, poznati pisac, etnolog i politički antropolog u intervjuu za BUKU govori o Kosovskom boju kao najvećem srpskom mitu, nacionalizmu i kultu nacije, deklaracijama za spas srpstva i regionalnim politikama.

Prije samo nekoliko dana Čolović se okitio i nagradom “Mirko Kovač” za knjigu eseja “Smrt na Kosovu polju – Istorija kosovskog mita”, u kojoj se bavi  sjećanjima na Kosovsku bitku kroz njenu ideološku i političku interpretaciju, zbog čega smo ovaj naš razgovor započeli upravo ovom temom.

Gospodine Čolović, koliko je Kosovska bitka danas prisutna u političkom i društvenom životu u Srbiji, ali i Republici Srpskoj i kakva je ideološka interpretacija ove bitke danas?

 

Kad je reč o pozivanjima na Kosovsku bitku danas primećujem dve tendencije. S jedne strane, u klerikalnim i nacionalističkim krugovima u Srbiji i Republici Srpskoj učestalo je  pozivanje na takozvani “kosovski zavet”. Ovaj termin nacionalisti radije upotrebljavaju nego termin “kosovski mit”. Obnovljen je i intenziviran govor o Kosovu i kosovskom zavetu kao tranzistorijskoj osnovi, biću, supstanci srpske nacije. Bez kosovskog zaveta srpska nacija navodno ne bi postojala. Zato, kako je nedavno objasnio jedan srpski zvaničnik, “vidovdanski zavet mora biti zavet svakog Srbina”. Ništa novo. O  zavetnoj kosovskoj vertikali slušamo ovde bar poslednjih trideset godina.

S druge strane,  danas su upadljivi pokušaji  vlasti u Srbiji da kosovski zavet, to jest kosovski mit,  izmiri sa potrebom da sebe  predstavi, naročito  u očima posmatrača na Zapadu, kao modernu političku snagu koja je raskrstila sa mitovima i okrenula se evropskoj “agendi”. Tako je, na primer, u nedavno objavljenoj Strategiji kulturnog razvoja Srbije od 2017. do 2027. godine, za kosovski zavet nađeno evropolitički korektno mesto. On je tu naveden kao herojska dimenzija srpske kulture, ona koja “duhovno pretpostavlja  materijalnom”. Ali to je samo jedna među drugim dimenzijama srpske kulture koje su izdvojili autori ove Strategije, a koji ima ukupno sedam. One čine jedan blago rečeno neobičan spisak dimenzija: slovenska,  vizantijska, starobalkanska, herojska, prosvećeno-evropska, demokratska, kontaktna. Kosovski zavet, stoji u tekstu Strateije, treba da “obezbeđuje samoočuvanje društva pred egzistencijalnim i identitetskim izazovima”.

Postavlja se pitanje zašto uloga očuvanja srpskog društva nije pripisana prosvećeno-evropskoj ili demokratskoj dimenziji srpske kulture. Verovatno zato što autori ove Strategije ipak ne veruju da su prosvećenost i demokratija sposobne za tako nešto važno i da se srpsko društvo može sačuvati samo oslanjenjem na mitove, to jest na kosovski mit. Istina, on je ovde  samo jedna dimenzija srpske kulture, ali kad se vidi koja je funkcija toj dimenziji pripisana nema sumnje da je ona i najvažnija, u svakom slučaju važnija od evropske prosvećenosti, demokratije i drugih lepih ali ne i egzistenciojalno i identitetskih važnih stvari.

 

Koje su to najveće ideološke poruke utkane u mitsku priču o Kosovu do kojih ste uspjeli da dođete tokom rada na ovoj knjizi?

Poruke koje su pratile evokacije Kosovske bitke bile su u ideološkom pogedu  vrlo različite, što je bilo uslovljeno promenama istorijskog i političkog konteksta u toku više od šesto godina, počev od  prvih, najranijih sećanja na ovu bitku, u kultnim spisima o knezu Lazaru, do danas. Ključne istorijske promene koje se se odrazile  u načinu viđenja Kosovske bitke bile su kraj fedualnog poretka i pojava nacija. Pre nego što su postali predstavnici svojih nacija, Lazar i Murat, kao i Muratov ubica Miloš,  bili su ideološki istomišljenici, zastupali su vrednosti svog plemićskog staleža, ubijajali jedni druge u borbi za vlast i teritorije, ali s razumevanjem i uvažavanjem. U stvari kosovski mit u savemenom značenju nastaje sa pojavom nacija na Balkanu, dakle, krajem XVIII i početkom XIX veka.  Ali i posle toga ono što su razne verzije priče o Kosovu poručivale daleko je od toga da bude podudarno, jednosmerno. U svakom slučaju, poruke kosovskog mita ne mogu se  svesti na jedan zavet, na jedno opredeljenje, jedno zaveštanje, kako to nacionalisti tvrde. Postoji kontinuitet proizvodnje poruka izvedenih iz sećanja na Kosvsku bitku, ali ne i kontinuitet njihovog značenja.

Zašto je baš taj mit toliko neupitan među Srbima i zašto je on toliko primamljiv političkim akterima?

 

Za mit kao vrstu naracije karakteristično je da je neupitan, da ne dozvoljava sumnju i raspravu.  A to je i glavni razlog što je on političarima primamljiv, to jest za njih koristan, jer ako se političar predstavi kao legitiman čuvar priča koje su neupitne, koje je tradicija osveštala, za koje se veruje da od njihovog očuvanja zavisi opstanak zajednice, onda on ne mora da se mnogo trudi o ostalim, profanim, banalnim problemima sa kojima se zajednica suočava.

Zašto Kosovo, a ne neka druga tema, druga bitka ?

Nema sumnje da je u vreme kad je u našim krajevima počeo proces konstruisanja nacije i  nacionalne države –  za šta je bilo potrebno, kao i u slučajevima stvaranja drugih nacija,  naći oslonac u srednjevekobnoj prošlosti – građa najpogodnija za tu ulogu bila ona koja se odnosila na Kosovsku bitku.

Mnogo je tema o kojima bi mogli dalje da razgovaramo, ali pokušaću da budemo aktuelni. Predsjednik Srbije je napokon došao u Sarajevo gdje su ga dočekali njegovi domaćini iz tročlanog Predsjedništva. Poslate su poruke prijateljstva i suživota. Ipak, mi svakih godinu, dvije slušamo ovakve poruke, ali se na kraju svi vrate u svoje okruženje i nastave po starom. U čemu je štos? Zašto samo dan nakon tih “istorijskih” sastanaka više nikog nije briga za prethodno izrečeno?

Zato što se tobože istorijski događaji proizvode takoreći svakodnevno, pa se razlika između svakodnevnih i istorijskih događaja izgubila. U izveštajima o Vučićevoj poseti Sarajevu, ja vidim i primere drugačije retoričke strategije, želju da se publika u našim zemljama uveri da je ta poseta imala  konkretne efekte i da su se sagovornici, uz zaklinjanje na mir i prijateljstvo i duge “istorisjke” izjave,  bavili i neki konkretnim, životnim problemima. Pominju se dve milijarde nekih para, ako sam dobro razumeo, to bi trebalo da bude iznos planirane ekonomske razmene. Ali još jasnije mi o potrebi da se pokaže da Vučić i njegov domaćin Zvizdić ne ostaju na frazama svedoči to što su oni na konferenciji za novinare, posle Vučićeve posete, pominjali i takve stvari kao što su “fitosanitarne i veterinarske mere” (Vučić), ili “priznanje meritornih laboratorijskih nalaza” (Zvizdić).  Nisu te detalje ostavili nadležnim ministarstvima i službama.  Smem li da priznam da ja ne znam šta su to fitosanitarne mere. A što i da znam, kad ima ko će to znati, moj predsednik.

 

Zanimljivo je da na ovim prostorima vlast se dobija preko nacionalizma, a i nacionalizmom se zadržava. Ko god je pokušao da se odmakne od nacionalizma ostao je i bez vlasti. Ipak, vi ste jednom rekli da je nacionalizam ideologija elite i da je on u izvornom obliku daleko od naroda. Zašto se onda toliko dobro prima u narodu i zašto je baš nacionalizam glavno oruđe naših političara?

To je jedno od najvažnijih pitanja u vezi sa nacionalizmom. Različito se na njega odgovara. Meni su bliska tumačenja nacionalizma kao neke vrste sekularne, profane religije nastale putem sakralizacije političke nacije nazvane nacijom. Kad se nacionalizam tako posmatra, njegov uspeh je uspeh elita koje su izgradile sistem verovanja, obreda, ceremonija u čijem središtu je kult nacije, i nametnule taj sistem preko škole, vojske, kulture, sporta. U tome su važnu ulogu imale crkve koje su svoje relikvije i druge resurse  stavile u službu kulta nacije.

Legitimitet da to rade ove elite su našle i danas nalaze u teoriji ili, tačnije, u mitu,  da su one narod, njegov mali ali najsvesniji deo, i da imaju bogomdanu misiju da narod upoznaju sa onim što on jeste a čega većinom nije svestan. To samospoznavanje se pre svega obavlja na simboličkom, ceremonijalnom planu, “liturgisjki”, “saborno”. Nacioanalistička elita u stvari i ne očekuje da narod racionalno sebe shvati, štaviše one koje preporučuju tu vrstu spoznaje ova elita proglašava neprijateljima svog naroda, petom kolonom, samomrscima, autošovinistima i tome slično.

 

Kada govorimo o nacionalizmima u regionu, zbog čega srpski nacionalizam, koji svoje korijene traži i pronalazi u Srbiji, skoro uvijek dobije zamah i postane eksplozivan na području izvan nje, u Bosni i Hercegovini najviše?

Od kad je osnovana srpska nacionalna država, srpski nacionalizam se hrani slikom stvarnih ili izmišljenih stradanja srpskog naroda izvan Srbije. I, razume se, idejom da će ta stradanja prestati samo onda kada se si Srbi budu našli u granicama jedne države. U skladu s tim, Srbi izvan Srbije podsticani su da se distanciraju od vlasti država u kojima su živeli, a ako mogu i da se otvoreno protiv njih pobune. Takvu politika u vreme postojanja Osmanskog carstva i Austrougarske monarhije bila je legitimna, imala je podršku demokratskih evropskih država i evropske javnosti. Njen najvredniji rezultat bilo je stvaranje Jugoslavije.  Ali, u naše, postjugoslovensko vreme politika koja podstiče na pobunu Srbe u susednim međunarodno priznatim državama s ciljem da se svi nađu u jednoj državi nema demokratski legitimitet, nema emancipatorski kapacitet, nema podršku demokratske javnosti. Ali očigledno je da, uprkos tome, takva politika omogućava nacionalistima da sačuvaju vlast.

Trenutno na djelu imamo još jednu priču o zaštiti nacionalnih interesa, to je stvaranje nove deklaracije o djelovanju za opstanak Srba koju bi donosili Vučić i Dodik. Koliko se takvi dokumenti o nacionalnim interesima vode mitovima i nacionalnim nabojem, a koliko stvarnim potrebama i stanjem na terenu?

Videćemo šta će u toj deklracioji pisati. U najavi tog dokumenta za mene je najinteresantniji tajming. Naime, rečeno je da to neće biti deklaracija o nekom partikularnom pitanju, nego o onom koje bi trebalo da je najvažnije od svih, o samom opstanku naroda i nacije.  Takvo alarmantno pitanje se postavlja samo kad je opstanak ozbiljno ugrožen i kad treba nešto hitno preduzeti da se  nacija spase od propasti. Međutim, vidim da je planirano da deklaracija o ovom egzistencijalnom pitanju bude doneta tek krajem ove godine, da zatim bude napravljen plan akcija, posle čega će biti potražena za to potrebna sredstva, pa će se tek onda pristupiti sprovođenju mera za spas srpskog naroda i nacije.

Dakle, stvar može da potraje i nekoliko godina. Da ne bude kasno?  Ipak, nema mesta panici.  Srpski narod zaista ima dosta ozbiljnih razloga da se zabrine za svoj opstanak, ali ne zbog toga što će donošenje  deklaracije i mera o njegovom spasavanju potrajati.  Jasno je da pravi cilj ove deklaracije, odnosno priče o joj – jer deklaracije možda neće ni biti – nije spasavanmje naroda nego spasavanje Vučićeve i Dodikove vlasti. Izgleda da ova dvojica osećaju da im je vlast ugrožena i, kako političari njihove vrste često rade, šire strah da je u stvari ugrožen narod.

Kako je moguće, ako znamo koliko loše žive građani u zemljema Zapadnog Balkana, da politika ‘nacionalnog spasa’   još uvijek ima primat nad antinacionalnom i demokratsko-lijevom politikom?

Građani u našim državama možda i nisu toliko zagrejani za ono što vi tačno nazivate politikom nacionalnog spasa. Mislim da bi mnogi od njih s više entuzijazma prihvatili drugačiju politiku, drugačije političare, drugačije političke programme. Ali ljudi vide da su nacionalisti svuda pobedili, da su oni najjači, da su se na vlast vratili i oni za koje se mislilo da su ih demokratske promene definitivno uklonile s političke scene. Takođe, oni vide da i neki političari s levice prihvataju saradnju s nacionalističkim strankama.

Dakle, na vidiku nema ozbiljnih, jakih, obećavajućih političkih alternativa. Nadu da bi se one mogle oformiti nudi civilno društvo, niz građanskih inicijativa, kulturnih praksi, medija koji pokazuju ono što sam rekao, da politika nacionalnog spasa možda ima manje pristalica nego što se misli. Ovo je prilika da pohvalim vaš portal, jer Buka je već više godina jedan od najvažnijih postjugoslovenskih regionalnih medija, važan prostor slobodne kritičke misli. A pohvaliću i sebe kao saradnika Buke, jer ovo nije prvi razgovor sa mnom koji će se pojavitio na vašem portalu.

RAZGOVARAO MILOVAN MATIĆ

Buka

Copyright 2016 Magazin Plus d.o.o. Sva prava zadržana.
Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

Programiranje: Magazin plus
Na vrh