Hegel 27.08. 1770. – 14. 11. 1831.

“Nauka logike”

Istorija filozofije jeste istorija otkrivanja “misli” o apsolutu, koji je njen predmet. Tako je, na primer, Sokrat, može se reći, otkrio odredbu “cilja”, koju će razviti i definisati Platon, a naročito Aristotel. (…) Hrabrost istine, vera u moć duha jeste prvi uslov filozofskih studija; čovek treba da poštuje sam sebe i da smatra sebe dostojnim onoga što je najviše. O veličini i moći duha ne može on dovoljno krupno misliti. Zatvorena suština vasione nema sile u sebi, koja bi se mogla odupreti hrabrosti saznanja, pa se ova zatvorena suština vasione mora pred saznanjem otvoriti i svoje bogatstvo i svoju dubinu mu pred oči izneti i uživanju prineti. “Osnovne crte filozofije prava”

Pojmiti ono “što jeste” zadatak je filozofije, jer ono “što jeste”- jeste um. Što se tiče individua, to je ionako individua “čedo svog vremena”; tako je filozofija “svoje vreme mislima obuhvaćeno.” Isto tako je ludo misliti da neka filozofija prelazi preko svog sadašnjeg sveta, kao što je ludo misliti da neka individua preskače svoje vreme, da skače preko Roda. Ako njegova teorija doista ide preko njegova vremena, ako on sebi gradi neki svet kakav ovaj treba da bude, onda on, doduše, egzistira, ali samo u njegovom mnjenju- nekom elementu u koji se dade utisnuti što god mu drago. (…) Da o pručavanju kakav treba da bude svet kažemo još jednu reč, filozofija ionako dolazi uvek prekasno do toga. Kao misao sveta javlja se ona tek u vreme pošto je zbiljnost ispunila svoj proces razvoja i dovršila se. To što uči pojam, pokazuje nužno isto tako i povest- da se tek u zrelosti zbilje ono idealno javlja nasuprot realnome i da ono idealno sebi u liku intelektualnog carstva gradi isti svet, shvaćen u njegovoj supstanciji. Kad filozofija svojim sivilom slika na sivome, onda je jedan lik života ostario, a sivilom na sivome ne može se pomladiti, nego samo spoznati; Minervina sova počinje svoj let tek u suton.

“Filozofija istorije”

Svetska istorija je napredovanje u svesti o slobodi,- napredovanje koje imamo da spoznamo u njegovoj nužnosti. (…) Sloboda kao idealitet neposrednoga i prirodnoga ne postoji kao nešto neposredno i prirodno, nego se naprotiv mora steći i tek zadobiti, i to pomoću beskonačnoga posredovanja u negovanju znanja i htenja. (…) Svetska istorija, znamo dakle, jeste prema tome uopšte izlaganje duha u vremenu kao što sebe ideja kao priroda izlaže u prostoru. Ako, dakle, bacimo pogled na svetsku istoriju uopšte, onda vidimo neizmernu sliku promena i dela, beskonačno raznolikih oblikovanja naroda, država, individuuma u neumornom sledovanju. Sve to može ući u dušu čoveka i interesovati ga, svaki osećaj dobra, lepoga, velikoga iskorišćuju se, posvuda se stvaraju, provode svrhe, koje mi priznajemo, kojih izvršenje mi želimo; mi se nadamo i bojimo se za njih.

“Fenomenologija duha”

Mi smo, dakle, sa samosvešću ušli u carstvo koje predstavlja postojbinu istine. Treba da vidimo u kom obliku se samosvest najpre pojavljuje. Ako taj novi oblik znanja, naime “znanje o samom znanju”, posmatramo u odnosu prema onome što je prethodilo, prema znanju o nečem drugom, onda vidimo da je to znanje o drugome zaista iščezlo; ali u isto vreme mi vidimo da su se njegovi momenti isto tako sačuvali; i gubitak se sastoji u tome što se oni ovde nalazi onakvi kakvi su po sebi. (…) Samosvest postiže svoje zadovoljenje jedino u nekoj drugoj samosvesti. (…) Gospodar je svest koja postoji za sebe, ali ne više samo pojam te svesti, već sa sebe postojeća svest koja je posredovana sa sobom pomoću jedne druge svesti, naime, pomoću takve jedne svesti u čiju suštinu spada to da je ona sintetizovana sa samostalnim bitstvom ili sa stvarstvom uopšte.

Gospodar stoji u vezi sa oba ta elementa, sa stvari kao takvom, sa predmetom požude, i sa svešću, za koju stvarnost jeste ono šta je suštinsko; i pošto gospodar a) kao pojam samosvesti predstavlja neposredni odnos bitstva za sebe, a b) sada i usto vreme kao posredovanje ili kao neko bitstvo za sebe, koje postoje za sebe samo blagodareći nekom drugom bitstvu za sebe, to gospodar stoji u vezi sa a) neposredno sa oba momenta i b) posredno sa svakim od njih posredstvom onog drugog. Gospodar stoji u vezi sa robom posredno, posredstvom samostalnog bitstva, jer rob je upravo na to obavezan; samostalno je bitstvo njegov okov, od kojeg on u borbi nije mogao da apstrahuje, i zbog toga se pokazao kao nesamostalan, da bi u stvarnosti posedovao svoju samostalnost. Gospodar, pak, jeste vlast nad bitstvom, jer on je u borbi dokazao da bitstvo za nj važi samo kao nešto negativno; pošto je gospodar vlast nad bitstvom, a to bitstvo vlast nad drugim, to gospodar po tom zaključku ima tog drugog pod sobom. Gospodar isto tako stoji posredstvom roba zu vezi sa stvari; rob, kao samosvest uopšte, odnosi se na stvar takođe negativno, i ukida je; ali ona je za nj u isto vreme samostalna, i zbog toga on nije u stanju da svojim negiranjem izađe sa njom na kraj uništivši je, ili, on je samo “obrađuje”.

Naprotiv, za gospodara postaje putem tog posredovanja neposredan odnos kao čista negacija te stvari, ili “uživanje”; ono što nije pošlo za rukom požudi, polazi za rukom gospodaru- da sa tom stvari izađe na kraj i da se zadovolji ta se robovska svest pojavljuje najpre izvan sebe i ne kao istina samosvesti. Međutim, kao što je gospodarenje pokozalo da njegova suština predstavlja suprotnost onoga što ono želi da je, tako će se i robovanje u svom dovršenju pretvoriti u suprotnost onoga što ono neposredno jeste; robovanje će ući u sebe kao u sebe potisnuta svest i preobrnuće se u pravu nezavisnost.