logo
VGT

Hamvaš: Prvi uslov mudrosti nije biti genijalan, nego apsolutan čovjek, odnosno normalan

Objavljeno prije 2 sedmice . u sri, okt 4th, 2017

Hamvaš:Prvi uslov mudrosti nije biti genijalan, nego apsolutan čovjek, odnosno normalan

Piše: Bela Hamvaš

Niče je naseo na neznanje devetnaestog veka, i Heraklita je tumačio kao filozofa večne promene, nezaustavljivog kretanja, panta rhei, i nije razumeo apsolut, središte, logos, ali naročito nije razumeo kako je večna vatra Jedno s logosom.

Li.io je sebe mogućnosti da razume Heraklita, ali naročito da sazna za verodostojan tekst bivstva. Ničeova koncepcija bivstva je lažna, odnosi se samo na život, na prirodu, na svet kšatrije, na istoriju. Po svojim posledicama se ne može ispraviti, što nikakva smelost i otmenost, čista ruka i vatra, nadahnuće i moćna strast, plemenitost ne može nadoknaditi ni zameniti, ne spasava nikakva viteška vrlina, kratkovidost, zabuna, neposvećenost, nizak duhovni nivo, promašaj, nezrelost, što je oprostivo nauci, i stoleću, ali Ničeu nije.

Celokupna drevna baština, tako i Herkalit, i Parmenid, Orfej i Pitagora, kao i hebrejska i egipatska, iranska i kineska i hinduska metafizika polaze od osnovnog razlikovanja koje je jedini mogući temelj misli o jedinstvu: to je znanje o nepokretnom i nepromenljivom večnom postojanju (u hinduskoj metafizici: sat), i o prolaznoj opseni koja kao da je nastala samo zato da bi nestala (u hinduskoj metafizici: bhava rupa). Oboje se nalazi svuda i sačinjava celinu, bez toga nema jedinstva (hen, advaita, echad). Poslednji čovek u Evropi koji je živeo ovim osnovnim stavom, bio je Empedokle, i ta misao je poslednji put zaplaminjala kod Plotina, jer ono što je zatim usledilo, više nije baština, i otuda nije bilo znanje koje izvire iz univerzalnog osnovnog stava, nego individualna intuicija, i zato je samovoljna mistika, ili filozofija.

Sat je stalnost koja je izvan svake promene, supstancijalno postojanje, jedina i konačna i suštinska stvarnost. Ono što izgleda izvan Sata, bhava rupa, samo je prelaz, proticanje, što se zapravo ne može smatrati nepostojećim, zato se kaže da nije ni stvarnost, niti nestvamost. Izgubljeno je ono što je za čoveka u Evropi značio sat. Nestala je stabilnost čovekovog postojanja, čovek je potonuo u prolaznost.

Ova odvojenost od stvarnosti, opsenjujući protok koji se pretvorio u bezsupstancijalnost od Grka naovamo je nazivan istorija. Što je zaošijani vrtlog rađanje-nestajanje, pojavljivanje-gubljenje, glas-zaborav.

Umesto divinalne zakonitosti bivstva (sat) demonska anarhija istorije (bhava rupa). Jer istorija sama po sebi nema smisla. Komešanje razjarenog aktiviteta. Odbacila je sa sebe disciplinu apsoluta. Neodgovorna strasna delatnost. Mada se neprekidno pokušava da se ova istorija osmisli, odnosno da se u poplavi akcija bar naknadno obmanom uvede cilj, u svim slučajevima se ispostavlja da je sve to puka pretpostavka. Hinduska baština ovu operaciju pretpostavljanja naziva adhjarupa, i kaže da je najveća greška koju može počiniti mišljenje ako čovek u neki niz događaja samovoljno projektuje nepostojeći smisao, i konzekventnim prikazuje nešto što je savršeno besmisleno, i što nije ništa drugo do promena i samo promena. To je život praznog bivstva. Nevažno i bezoblično koprcanje.

Karakteristično je za avanturu da se nalazi izvan svakog vida zakona. Jedina konstanta u ovoj poplavi anarhije jeste životna glad, „ova besna i razjarena strast koja se u svojoj borbi za opstanak rađa iz razvijene požude”. Živeti sada znači samo što više. I što brže. Prisa de vivir más – pohitaj da živiš što više.

Moderni čovek prihvata dva autoriteta koji opravdavaju, čak proslavljaju u ovom trenutku ovu zaošijanu poplavu života, odnosno istoriju, Getea i Ničea, te dve savršeno nebrahmanske lutalice.

Brahman nije klasa i nije društvena i nije politička kategorija. To je znanje o obliku nepromenljivog izvornog reda čovekovog bivstva, i duhovni rang koji sledi iz znanja. Sudelovanje u primordijalnom ljudskom znanju dobijenom od predaka.

Na početku je bilo delo, kaže Gete, i nevolja je što su to svi, pa i Niče, ozbilno prihvatili. Gete nije bio pouzdan u proceni stvari, i ako bi ga napustilo nadahnuće, ono što bi rekao obično bi ostajalo sofistika koja zvuči dopadljivo. Nije raspolagao verodostojnom informacijom o bivstvu, samo je bio genijalan, nije bio prosvetljen. I to se u pojačanoj meri odnosi na Ničea.

Iskupiti se može samo onaj ko do poslednjeg trenutka ne odustaje od delatnosti, kaže Gete, ali je to Ničeu malo. Neodgovorno je slavio onaj aktivni život koji nije znao za svet, poricao je i odbijao kritiku i kontrolu. I Gete, i Niče su središte čovekovog bića videli u individualnom obličju, što je samo drugi izraz za samovolju. Aktivitet, nemir, putovanja, poduhvati, otkrića, studije, uvek novo.

Životni valeri: originalnost, talenat, individualnost. Sve sam provizorijum, senzacija, iznenađenje, sve sama lutanja, pohlepe, takmičenja, očajna ekstraverzija. Suluda strka čoveka koji se raspomamio u aktivnosti, čoveka u kojem iritirano častoljublje besni komplikovanom taktikom agresije i defanzive. Na koncu, sve veći protest protiv svesti, protiv buđenja iz automatizma delatnosti, u kojem kontemplaciju zamenjuje narkotik. Iz ove preterane aktivnosti i ne može nastati ništa drugo nego što je nastalo, razdor, krvoproliće, nasilje, ugnjetavanje, glad, beda, mučilište, pogubljenja, proganjanja, tamnice, ukratko i jednom rečju: istorija. Delatnost u ovom svom obliku jeste ludačka poremećenost (abhimana), opijenost životom koji se odvojio od svoje dopunske polovine, od razmišljanja koje nije delatno, ne ume da stane i da se osvesti i da dobije perspektivu i da razmotri i računa i odmeri, samo raditi, juriti, hitati, tražiti, izgubljeno vreme, prazan trenutak, izgubljeni dani, godine, strepnja, panika, sudbina rasturena u ništa. U Evropi je nezamisliv mudar čovek, i to ne zato kao da ovde ne bi bilo talentovanih ljudi koji bi raspolagali neophodnim duhovnim sposobnostima, nego upravo zbog toga što je ovde bilo samo talenata i genija, ali oni nisu imali osnovu, nije bilo normalnosti i niko nije znao da prvi uslov mudrosti nije biti genijalan, nego apsolutan čovek, odnosno normalan. Mudrost je stabilnost ponašanja. Mudrac stoji na čvrstoj tački. Evropa je sklona da mudraca posmatra sa saosećanjem, kao nekoga ko je nagrabusio zbog svog častoljublja i sada je načinio kompromis.

Okretanje slomljenog čoveka prema unutra. Mudrac je slab čovek koji ne dejstvuje, samo razmišlja. Samo se onaj može iskupiti, kaže Gete, ko do poslednjeg trenutka ne odustaje od svoje delatnosti – wer strebend sich bemüht. Nasuprot tome, početak mudrosti je da će se iskupiti samo onaj ko zaustavi svoju delatnost i istupi iz takmičenja, smiri nemir, odustane od originalnosti i talenta i postane normalan čovek, i time napusti sve privremeno, sve što je zanimljivo i uzbudljivo i novo, i očajnu ekstraverziju obrne za sto osamdeset stepeni, svoju volju poveže sa razumom i svoj život vrati izvoru, divinalnoj zakonitosti nepromenjenog bivstva, jedinoj i konačnoj i istinitoj stvarnosti, da realizuje večno ljudsko osnovno stanje, echad, edvaita, hen panta einai.

Evropa nema mudrog čoveka i zbog toga nema temelja ni ozbiljnosti. Zbog toga je ovde sve privremeno i ne samo da je avantura, nego to i želi da bude i dovodi u sumnju da postoji nešto drugo do provizorijum (dijalektika), da postoji drugo do trenutnost, individua, koprcanje, istorija, i da postoji drugi čovek do onaj koji živi s mačem u ruci, i da postoji drugi čovek koji razjareno hoće što više, i poriče da postoji konačno i pouzdano znanje, i da postoji u ljudskom životu normalnost koja se može realizovati. Ono što je karakteristično za čoveka koji živi u istoriji jeste njegova nesposobnost za nepristrasno razmišljanje oslobođeno plahovitosti. Mišljenje je napad, osvajanje, bitka, oružje instinkta vlasti. Wille zur Macht. Od tada već znamo i to da ovaj instinkt vlasti nije ništa drugo do Jainstinkt, volja volje, kao što kaže Hajedeger, specifično ludilo samoposedovanja moći Ja-instinkta koji ne zna da hoće drugo do sebe sama. Evropa ne zna ni jednu misao koja izvire iz nepristrasne misli oslobođene plahovitosti, i otuda niko ne može da zamisli da se može razmišljati bez mržnje. U istoriji je misao udar neke kulminacije plahovitosti. Kao da čin ne bi mogao eksplodirati, slomio se i kao misao se ispoljio pritajenim putem. Naravno, znamo da je Bataj bliži stvarnosti: toute action fait d’un homme un être fragmentaire – čin od čoveka pravi fragment. U Evropi je potonulo u zaborav ono što je kod Rimljana još bilo obaveza, čovekov razum neka ne trpi uticaj njegove plahovitosti. Onda se još znalo da onaj ko je samo aktivan, on je pun mržnje, i da je to čovek nečist.

Baština kaže da je znanje oslobođenje. U Evropi se kaže da je znanje moć.

U Indiji „znanje je oslobođenje” (dnjana moksa), ili reč hrišćanstva: „poznajte istinu, i ona će vas osloboditi”, izgovorena je zbog toga da bi čoveku bilo saopšteno nešto što je naročito važno u interesu njegovog ličnog bivstva, sudeći prema tržištu – najviše moguće, najvažnije. Ne odnosi se na religiju, ni na spasenje, ne obećava nagradu na drugom svetu, nije vrlina, nije slava, s tim nemaju nikakve veze ni društvo, ni moral. Čoveku je – i to svakom čoveku – neophodno znanje kako bi jasno video svoje sudbinske linije, da bi mogao da razlikuje stvari, da nauči nešto što drugi zna, ali ne on, da očisti svoj život i samog sebe uzdigne, i da u samom sebi realizuje sve više vrednosti, odnosno da se oplemeni, i konačno da svojim znanjem pribavi ono što je apsolutno, slobodu.

Misao da je znanje moć u Evropi nije bila program koji je unapred postavljen, i koji je docnije dosledno realizovan. Ali nije bila ni neko ponašanje koje je lebdelo, i odjednom tek je postalo svesno onoga smera koji je odavno sledila. Na početku novog veka, kada je misao bila izrečena, znalo se za oblik znanja koji je formulisala baština („znanje je oslobođenje”), i mada je dugo vremena bila nevažeća, njen privid se ipak održao. U svakom slučaju, počev od ovog vremena misao da je znanje moć, i da je cilj svakog znanja da poveća moć, postala je opšta u tom smislu što je ova moć ubrzo primenjivana na svim linijama, moć nad bićima i silama zemlje, prirode, fizike, hemije, moć na području biosa, psihe, društva, države, religije, zašto? Zbog vlasti. Pobediti. Istražiti, izračunati, ispipati, raskrinkati, otkriti, upoznati, doznati kako bi se sve to podjarmilo. Sile i materiju i zakonitosti i rastinje i životinje i minerale, a pogotovo i naročito čoveka. U Kini, Indiji i Egiptu hiljadama godina ranije su se znala sredstva i postupci, ali nikome nije padalo na pamet da ih iskoristi za ciljeve vlasti (kompas, para, barut, štampanje knjiga). To ne može da protumači razlika koja postoji među kulturama. Inače je i bolje ako čovek ne istražuje pravi smisao reči kultura. Pojam kulture je jedan od idola scijentizma, kao što su „priroda” ili „život” ili „istorija” ili „država” ili „razvitak”.

Ovde i nije reč o malenim idolima, nego o krupnim idolima.

Bela Hamvaš

www.fenomeni.me

Copyright 2016 Magazin Plus d.o.o. Sva prava zadržana.
Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

Programiranje: Magazin plus
Na vrh