Milan Marinković: Ravna gora, vaistinu – ravna!
Kad neko napada i osuđuje ustaštvo, a u isto vreme podstiče i slavi četništvo, taj ne može biti ništa drugo do težak licemer, i to one najgore vrste.
Piše: Milan Marinković
Neću reći ništa novo ako konstatujem da u Srbiji, a i šire, sistematska revizija istorije traje već više od dve decenije. Poslednjih godina posebno je intenzivirana kroz projekte sudske, ali i svake druge rehabilitacije Draže Mihailovića i njegovog koljačkog četničkog projekta. Konačno, vrhunac, kojim se priča nastoji spektakularno masmedijski zaokružiti, predstavlja TV serija „Ravna gora“, čije je prikazivanje posredstvom vašeg prava da ne znate ništa što bi trebalo da znate uveliko u toku.
Prve tri epizode četnoidnog TV pamfleta sam propustio iz prostog razloga što sam u vreme emitovanja imao pametnija posla, ali sam zato u nedelju bio u prilici da odgledam ovu poslednju, četvrtu. Pre nego sam zaseo pred ekran, samom sebi dadoh reč da ću biti krajnje objektivan pri oceni serije u estetskom smislu, odnosno da ću svoju malo je reći averziju prema četnicima i ogromno poštovanje partizana ostaviti za trenutak po strani kako bih ostao nepristrasan. Drugim rečima, ako bi se ispostavilo da je serija bar u čisto umetničko-tehničkom pogledu kvalitetno odrađena, ne bi mi bio problem da to javno priznam uprkos svom potpunom neslaganju sa njenom političkom, ideološkom i (anti)vrednosnom porukom i pozadinom.
Sizifovskom trudu da u seriji pronađem makar zrnce bilo kakvog kvaliteta unatoč, jedva sam se nekako uspeo naterati da rečenu epizodu odgledam do kraja, što dovoljno govori kakav mi je dojam ostavila. Simply put, „Ravna gora“ je vaistinu – ravna! Razvučeno i patetično do zla boga, scenario jadan da jadniji biti ne može, užasno impotentno i bez elementarne dinamike. Bez imalo preterivanja mogu reći da bi i deca predškolskog uzrasta to neuporedivo bolje odradila.
Takvo što samo partijsko-politički poltron poput Radoša Bajića smisliti može. Takvo što samo kreativni bogalj poput imbecilnog RTS-a ekranizovati hoće. Takvom čemu samo licemerno žuto smeće poput Blica može biti medijski pokrovitelj!
Zašto je Blic licemerno smeće? Pa, recimo zato što taj isti Blic, koji sponzoriše televizijsko (and otherwise) veličanje ravnogorskih zlikovaca kojim se istorijski fakti brutalno i bestidno krivotvore, ne propušta nijednu jedinu priliku da se obilato naslađuje nad svakom ustašolikom govnarijom koja se odigra u susednoj Hrvatskoj, poput onog nedavnog Šimunićevog oralnog masturbiranja posred „Maksimira“. Kad neko napada i osuđuje ustaštvo, a u isto vreme podstiče i slavi četništvo, taj ne može biti ništa drugo do težak licemer, i to one najgore vrste. Permanentnu i nadasve perfidnu anti-crnogorsku kampanju Blica bolje da i ne pominjem… Mnogo više poštujem one klasične tabloide tipa Kurira ili Informera: oni, za razliku od Blica, bar ni ne pokušavaju da se predstave ozbiljnim i civilizovanim medijima; jednostavno, to su što jesu: plaćeničko papirnato đubre, pa ko voli – nek’ izvoli. I kraj priče!
Jeb’o Blic, da se mi vratimo temi.
Bajićeva je serija, rekoh, živi jad i beda, nevezano za njenu sramnu revizionističku misiju. Ukratko: potpuni krah umetičke kreativnosti. Ne bismo se, međutim, smeli zavaravati iluzijom kako zbog toga neće biti masovno gledana. Nažalost, već jeste. Isuviše je para i strasti uloženo u višegodišnju medijsko-političku kampanju da bi taj maloumni televizijski projekat mogao propasti. A nove generacije su ionako i bez „Ravne gore“ odavno patološki zaljubljene u Čiča Dražu i njegove bradate koljače.
Najtragičnije je ipak to što mnogi među njima četnike obožavaju baš zato što su etnički čistili nesrbe, ali takođe i mnoge „nepodobne“ Srbe, a ne uprkos tome. Zato ti isprani (bez)mozgovi čak ni ne poriču genocid u Srebrenici, nego se, naprotiv, još nadaju skoroj reprizi. (Re)nacifikacija je, ne samo u Srbiji, za ovih dvadesetak godina toliko odmakla da je više nijedna vladajuća politička garnitura neće moći zaustaviti, sve i da želi.
A ne želi.
tacno.net
