Rastko Močnik redovni je profesor Teorije diskursa i epistemologije humanističkih i društvenih nauka na Filozofskom fakultetu u Ljubljani; predaje Globalizaciju na Univerzitetu u Plovdivu, u Bugarskoj; gostujući je predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu. Poznat po delima Koliko fašizma, Alterkacije, Spisi iz humanistike, Svetska ekonomija i revolucionarna politika, Teorije: Institucija, Nacija, Država. U Beogradu je 20. aprila predstavio zbirku novinskih napisa Spisi o savremenom kapitalizmu, u izdanju zagrebačkog Arkzina.
U vreme raspada bivše Jugoslavije profesor Močnik bio je, kao, uostalom, i danas, izuzetno politički angažovan; 1990. izabran je za predsednika ljubljanskog ogranka Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), a njegovo današnje, uslovno rečeno, jugoslovenstvo može se prepoznati pre svega po isticanju neoborivih ekonomskih pokazatelja, u poređenju sa današnjim siromašenjem i vladavinom desničarskih neoliberalnih elita. Uz nadasve intelektualnu i ljudsku opasku da su iz današnje perspektive konstatacije koje izriče – pamet nakon kraha.
Spisi o savremenom kapitalizmu zbirka je novinskih tekstova u kojima se Rastko Močnik, kako kaže, bavi “opštim procesima, globalizacijom, ali i ovim našim specifičnostima, u postjugoslovenskim državama, koje u tom novom svetskom sistemu postaju periferija. I one koje su ušle u Evropsku uniju, Slovenija i Hrvatska, postaju zavisne od velikih sila”.
*Može li se, u tom kontekstu, izvući neki zajednički imenitelj država bivše Jugoslavije, izuzimajući, možda Sloveniju, i njen specifični razvoj i status.
Specifičnost Slovenije u devedesetim godinama bio je da se nije pokoravala receptima i zahtevima koje su nastojali da nametnu MMF, Svetska banka i Evropska unija, imala je političku volju da se suprotstavi pritiscima. Uzrok je bio unutrašnji, vrlo jaki sindikati koji nisu dopuštali radikalne mere koje bi dovele do siromašenja stanovništva. Sada, posle krize započete 2008, Slovenija se približava ostalim državama, 14 odsto stanovništva živi na rubu egzistencije, 70 odsto novih poslova su takozvani nestandardni radni odnosi: nije stalni radni odnos, već na određeno vreme, poluvreme.
*Velika nesigurnost radnika?
Da, kao i u Hrvatskoj, pretpostavljam i u Srbiji.
Photo: Marija Đoković/XXZ
*Mislio sam da ćete pomenuti neslaganje unutar jugoslovenske federacije koja je bila pred raspadom?
Nakon svega može se reći da je nacionalistički plan počeo da se ostvaruje još sedamdesetih godina. Jugoslavija je Ustavom iz 1974. postala konfederacija i vladajuće republičke državno-partijske birokratije već su tada bile nacionalističke. Samo, to nije bilo otvoreno. Ali, ako se gleda konkretna politika, vidi se da je već tada započeo proces dezintegracije, što je eskaliralo osamdesetih godina… Mislim da je uzrok razbijanja Jugoslavije to što su političke elite, u socijalizmu, i nakon uvođenja liberalne demokratije, sačuvale monopol na političko odlučivanje. Nikad, zapravo, nije bilo moguće da se o problemu Jugoslavije raspravlja demokratski. I drugo, oni koji su stvorili problem – oni su ga i rešavali. Mislim da je razbijanje Jugoslavije bila strašna istorijska greška koju plaćamo mi sada i koju će plaćati sledeće generacije.
*Da li se moglo zaustaviti raspadanje?
Ta je sad mudrost posle kraha. Ali, mislim da je greška još napravljena za vreme Josipa Broza, kada je krenuo Maspok u Hrvatskoj. On je zaustavljen na klasičan boljševički način. Unutar vrhuške partije odlučeno je da bude skinuto hrvatsko rukovodstvo, koje je bilo mnogo manje nacionalističko nego kasnije Tuđman i kompanija. To se sve zbivalo u najužim krugovima državno-partijske nomenklature, što nije moglo da dovede do pozitivnog rešenja.
*A Slobodan Milošević i podrška koju je imao?
Ja sam (smeh) demonstrirao protiv Slobodana Miloševića u Beogradu, tako da mogu da kažem da se od njega napravila crna ovca. Na njega je svaljeno sve što je bilo pogrešno, ili katastrofalno. U budućnosti će trebati malo suptilnije analize… U interesu hrvatske nacionalističke vrhuške bilo je razbijanje Jugoslavije, to je bio njihov program. U interesu srpske vrhuške razbijanje Jugoslavije nije bilo oportuno. Srpska privreda je mnogo više zavisila od Jugoslavije, a hrvatska privreda imala je najveći doprinos deviza, od turizma.
*Ali, vi govorite o nečemu što bi bilo racionalno. Nacionalizam koji se pojavio osamdesetih u Srbiji, sa nacionalističkom opozicijim, nije bio racionalan. Tu se ne razmišlja o devizama, razmišlja se o krvi i tlu?
Naravno, to su ideološke artikulacije. Ja sad govorim o Miloševiću kao nacionalnom političaru, šta god to značilo, pozitivno ili negativno. Nije on bio iracionalni nacionalista koji bi krenuo u rat nepromišljeno. Moja analiza govori da je hrvatska politička vrhuška mislila kako Hrvatska ima najviše deviza, a da ih uzima Federacija. Federacija je to, nota bene, radila zbog pritiska MMF, tako da su razbijanje Jugoslavije shvatili kao svoj interes. Srbija nije to shvatila kao svoj interes, bar Milošević i njegova grupa. Politika Slovenije za mene je bila potpuno iracionalna, jer je Slovenija najviše profitirala od postojanja Jugoslvije. Imala je monopolistički dostupno dvadesetmilionsko tržište i bila najrazvijenija republika, ali uprkos izdvajanju za nerazvijene, razlike u Jugoslaviji su se povećavale, a ne smanjivale. Od 1945. do 1990. razlika između Slovenije i Kosova, kao najnerazvijenije regije, povećala se deset puta. Ako bih tada razmišljao kao slovenački nacionalist, želeo bih da sačuvam Jugoslaviju, jer je Slovenija nedvojbeno profitirala.
Photo: Marija Đoković/XXZ
* U ciklusima se ponavlja ista priča. Ljudi se bune i ubrzo glasaju za iste ljude i ideje protiv kojih su se pobunili?
Tu imam vrlo tradicionalne stavove. Ako živite u stranačkom sistemu, a nemate dobro organizovanu stranku levice – nemate šansi. Jer ne možete sa svojim stavovima izaći u javnost, mediji se orijentišu prema parlamentarnim strankama. Možete živeti u ilegali, marginali, poluilegali, biti interesantni, duhoviti kao komentatori, ali ne kao kritička snaga. Ustavni sistem je takav da stranka mora da se organizuje kao stranka tradicionalnog tipa, to je neminovno. Postoji mreža među mladim ljudima, to jeste simpatično, ali stranački rad je svakodnevni. Početak je težak, ljudi danas nemaju vremena da se bave političkim radom, nemaju novca. Tu nema nikakve Kominterne koja bi ih finsansirala.
*Može li to da se primeni na sadašnje beogradske proteste?
Beograd je metropola, što znači da su komunikacije među ljudima intenzivnije nego u manjim mestima. To je dobro, ali ne treba očekivati previše. Jer, ipak su Beograd i Novi Sad iznimke, to nije normalna situacija. Protesti bi mogli da prerastu u ideološke, ako bi promovisali realnu problematiku, jer to nemamo – konkurenciju, takmičenje između oficijalnih stranaka. To je, zapravo, teatar senki. Protestanti izbegavaju realna pitanja, kao i vlast, jer bi joj se moglo mnogo toga prebacivati. Opozicionari govore o stvarima koje su, više ili manje, kratkog roka, njima nedostaje dugoročna strategija. Na primer, svi govore o putu u Evropsku uniju, a članice EU su Hrvatska i Slovenija, koje kad imaju spor, poput sadašnjeg graničnog, idu u Brisel. Nisu sposobni da se s tim izbore. EU to, naravno, iskorišćava.
*Nije isto, u Srbiji su u strankama koje se protive ulasku u EU potpuno retrogradni ljudi koji nose balast učešća u ratovima i krivicu za njihovo kreiranje?
Tačno, slažem se. Antievropske stranke nemaju dugoročnu strategiju. Ali, EU nije rešenje, to je problem. S druge strane, EU se ne može izbeći. Da je Srbija Švajcarska, savetovao bih – ostanite van. Izvucite što više privilegija, ugovora, ali nemojte ući, jer ćete potpasti pod najezdu jakog severnoevropskog kapitala. Ali, Srbija nije Švajcarska i njen logični put je Evropska unija. Da li je, međutim, cilj da se uđe, ili da se postignu što ugodniji bilateralni odnosi, o tome bi trebalo konkretno raspravljati.
Photo: Marija Đoković/XXZ
*Mislite li, u tom slučaju, da Srbija može raditi na uspostavljanju evropskog zakonodavstva i vrednosti, pravila, ali da se uzdrži od ulaska u EU, ako to bude istinska većinska volja poslovno sposobnih građana?
Sada na taj način može da odgovoriti samo Poljska, ali oni imaju deset puta više stanovnika nego Hrvatska, čak 20 puta više nego Slovenija. I to koriste na konzervativan način, da ne kažem nešto gore. Drugo, mnogo odluka proizilazi iz evropske Komisije, kao i ovo što se sada zbiva na slovenačko – hrvatskoj granici. To je dekret Komisije. Slovenija i Hrvatska su se bunile još kad je dekret pripremljen. Sada se bune ponovo, umesto da zajednički nastupe protiv birokrata u Komisiji.
*Koliko fašizma, naziv je jednog vašeg spisa. Koliko ga je danas na zapadnom Balkanu? Koliko je ekstremne desnice?
Desnica nema odgovor na pitanja o kojima smo razgovarali, to su klerofašističke varijante neoliberala maskiranih u borce za nacionalnu stvar. A, nacionalna stvar nije istinska međuljudska solidarnost. Mislim da, zapravo, živimo u nečemu što bismo mogli nazvati postfašizam. U vreme istorijskog fašizma, fašističke države su menjale ustavni poredak. Što znači – ukidaju se partije, uvode rasistički zakoni, diktatura policijske države. Tom modelu se najviše približila Mađarska koja je, formalno, liberalno demokratska država. Ili Turska, to je liberalno demokratski model. Izgleda da je sada taj parlamentarni model već toliko zatvoren, toliko se udaljio od naroda koji ga aminuje na četiri godine, da njima zapravo nije potrebno uvoditi policijsku državu. I da mogu da očuvaju formalnu demokratiju, što je mnogo opasnije. Jer, teško se zavodi diktatura, to pre ili kasnije eksplodira. Ali, imati izbore na svake četiri godine, koji ništa ne menjaju, to je ozbiljan problem.
*Govorite o “tihoj fašizaciji”?
Mislim da su klasične fašistoidne formacije u manjini, marginalne. Ali, ono što zabrinjava su pojave kakva je vladajuća stranka u Sloveniji. Oni su bili izabrani na fer izborima, oni su se profitirali kao levo liberalni, ali kad su došli na vlast postali su desno liberalni, a onda uvode zakone vanrednog stanja. Kao, “za svaki slučaj”. Kad su izbeglice došle na granicu, Parlament je dao policijska ovlašćenja vojsci. To je krupna stvar i samo je levica bila protiv toga. Naravno, desnica, Janša i kompanija to pozdravljaju, socijaldemokrate isto tako. Sada su pripremili i drugi zakon, koji omogućava zatvaranje granice, bez individualnog tretmana ljudi koji dolaze zbog azila, ili radi prolaza. Što je, verovatno, protivustavno. Jer, u građanskoj, formalnoj demokratiji, obavezan je individualni tretman svakog ko dođe pred granicu. I to je prošlo u Parlamentu. Zato mislim da je ta tiha fašizacija vrlo opasna, opasnija od onih koji marširaju u crnim košuljama i pevaju ustaške ili četničke pesme. Ovi na vlasti su opasni.
*Da pomenemo u ovom kontekstu i sudbinu izbrisanih?
Da, njihov status još nije rešen. I tu se pokazala hipokrizija Evropske unije. EU je mogla rešavanje tog problema staviti kao uslov za ulazak Slovenije u EU, to se već tada znalo, ali nije Sada su Janša i Vlada pripremili neki odvratan zakon, u kojem je čitav teret dokazivanja na oštećenom. I odšteta je nekih 30 evra na mesec, što je uvredljivo. Jer, tim ljudima i njihovoj deci su uništili živote.
*Radi se o dvadeset hiljada ljudi?
Ima ih više od 25 hiljada. To još nije rešeno i to je strašna ljaga demokratske vlasti Slovenije.
*I za kraj, Vaše kolege su mi sugerisale da vas pitam čitate li Marksa, jer ste još u vreme bivše Jugoslavije govorili da imate kontraverzne stavove?
Da, čitam, čitam i današnje marksiste, tražim što jače konceptualne alatke za analizu. Marks je kao Frojd, on je otvorio novo polje, novu problematiku. Pisao je čak i o finansijskim špekulacijama, negde na kraju Kapitala. On je čovek 19. veka, tada je horizont bio drugačiji. Ali, njegov način razmišljanja je drugačiji, nema kauzalnosti, kakvu još imaju francuski ekonomisti, sa stanovišta metoda, načina razmišljanja, drugačiji je nego današnji ekonomisti. Dakle, odgovor je – čitam, kako da ne.
Razgovarao: Bojan Tončić
Photo: Marija Đoković/XXZ
Svi članci autorke/a – P.U.L.S.E →
