Hedonista i poliglota koji u glavi ima više pesama nego što bilo koji harmonikaš može da odsvira: Kako je Željko Obradović pregurao preko 500 mečeva u Evroligi
To što je Željko Obradović protiv Fenerbahčea imao 500. evroligaški meč u izvanrednoj trenerskoj karijeri samo je rezultat ogromnog znanja, unikatnog talenta i pregalaštva uokvireno u devet titula prvaka Evrope.
Najbolji i najtrofejniji evroligaški trener u istoriji košarke na Starom kontinentu, Željko Obradović verovatno odavno ne broji titule, pehare, priznanja… Za njega je to, što bi rekao njegov prijatelj Miroslav Muta Nikolić “ sve normalno“ a jedino što mu odvlači pažnju i povećava koncentraciju jesu obaveze na treninzima i utakmicama.
Izlišno je ponavljati šta je sve rođeni Čačanin osvojio u klupskoj i reprezentativnoj trenerskoj karijeri. Košarkašku igricu je „obrnuo“ više puta, svaku „kraljicu“ savladao na sve moguće načine, došavši do životne i profesionalne faze da u Partizanu radi na način koji voli i u okolnostima koje ga inspirišu.
Iako je hedonista, što bi trebalo da znači da voli društvo, kafane, muziku i ambijent koji se kosi sa primesama fensi klubova i kafića, Obradović je u svojoj suštini veliki radoholik i neko ko je trenerskom pozivu maksimalno posvećen.
Bezbroj je anegdota u kojima glavni protagonista zanemaruje večernji gušt i provod i prvi se pojavljuje na jutarnjem treningu, spreman da svojim igračima na delu pokaže izvođenje gotovo svih zahtevnih vežbi.
Nije Obradović trener koji od sujete i ponosa ne vidi dešavanja na parketu i moderne tendencije. Naprotiv. Više puta je navodio da je mnoge važne segmente kojima je osvežavao treninge, a posle to prenosio i na utakmice uzimao od samih igrača.
„Trenerski fen“ uvek nosi sa sobom; u ma kojem klubu da je radio, umeo je da ga pusti i uključi na najjaču frenkvenciju kako bi razbudio igrače, spustio na zemlju, ukazao na greške, uverio da profesionalno striktno razgraničava od privatnog.
I danas se pojedini rado sećaju saradnje sa Obradovićem. Džo Arlauskas bio je jedan od najboljih visokih igrača u Evropi u periodu kada je sa Obradovićem sarađivao u Real Madridu. Bez obzira na značaj i ulogu u timu, srpski stručanjk ga je zbog dekoncentrisanosti i manjka motivacije bez problema izbacio sa jednog treninga. Besan i razočaran mislio je da su niti saradnje pokidane, međutim, Željko ga je ubrzo pozvao da izađu na piće i porazgovaraju, a sam Amerikanac litvanskih korena kući se vratio polupijan.
Naravno, ujutro je bio prvi na treningu.
Zbog činjenice da je bio i kvalitetan košarkaš, reprezentativac u velikoj Jugoslaviji, osvajač zlata na Svetskom prvenstvu u Argentini 1990. godine, Obradović tačno zna kako se sami košarkaši osećaju u delikatnim situacijama. Razumeo je i Nikolu Pekovića kada je 2009. godine pred finale Evrolige drhtao od treme. Bilo je dovoljno samo da mu posveti pažnju koji minut, popriča i zagrili da bi Pekmen daleko rasterećenije dočekao meč za titulu.
Bilo je i grešaka u njegovom radu, razočarenja, svesti da su njegova iskrenost i poverenje zloupotrebljeni. Ostaće zauvek zapamćena njegova konferencija posle eliminacije sa Evropskog prvenstva 2005. godine koje je organizovano u našoj zemlji.
Srbija i Crna Gora nije uspela ni da se plasira u četvrtfinale, a nakon debakla protiv Francuske u osmini finala, Obradović je više od pola sata pričao o tome koliko neprofesionalizam, neiskrenost i princip „lako ćemo“, garniran prepotentnošću može dovesti do rezultatskog i igračkog sloma.
Zamerio je i sebi što takav odnos u korenu nije sasekao, odlučivši posle toga da više nikada neće biti selektor, ne samo naše zemlje, nego nijedne (a nije da nije bilo ponuda).
Kao najbolji trener u istoriji evropske košarke, pričao je i o tome zašto nikada nije otišao da radi u NBA ligi. Iako je boravio u Detroitu i pratio rad stručnog štaba i ekipe, nikada zapravo nije ni imao ponudu koja bi ga zaintrigirala i navela da se na duži vremenski period preseli u Ameriku.
Kada se iz Čačka 1984. preselio u Beograd sa novim saigračem Milenkom Savovićem, kasnije prijateljem, redovno je posećivao pozorišne predstave. Kao ljubitelj rokenrola, Savović je dobrano uticao i na njegov muzički ukus. Negde u to doba, izgradio je prijateljstvo sa Bogdanom Diklićem koje traje i danas. Proslavljeni glumac ima tu privilegiju ne samo da utakmice Partizana gleda u prvim redovima, već i da posećuje treninge.
I dok je radio u inostranstvu, ostvarivao fenomenalne rezulčtate, uvek mu je bilo važno da geografski bude blizu Beograda. Jedino je Madrid bio nešto udaljeniji od prestonice Srbije, dok je iz Atine, Istanbula, Treviza, pa i Barselone mogao da doleti kad god bi osetio nostalgiju i to tako što bi krenuo posle treninga ili utakmice, video se sa najmilijima i sutradan vratio svojim obavezama.
Neobično je vezan za Čačak u kojem se i danas druži sa istim ljudima sa kojima je pravio razne dogodovštine kao tinejdžer. Prva kumstva izgrađena su u njegovom rodnom gradu. Ne tako davno, umeo je i da poseti treninge Borca, učestvuje u radu i podeli određene instrukcije.
Svoje trenersko znanje voli da deli, zbog čega rado prihvata da učestvuje na raznim klinikama, pogotovo tokom leta.
Zahvaljujući košarci stekao je brojne prijatelje od Dragana Kićanovića, Dude Ivkovića, Predraga Danilovića, Dejana Bodiroge pa sve do Dimitrisa Itudisa.
Kao poliglota, tečno govori engleski, španski i italijanski jezik. Postoje i priče da u memoriji ima više narodnih pesama nego što bilo koji harmonikaš ili violinista mogu da odsviraju.
Fizički je vrlo aktivan, svestan da nagomilani stres tako može najbolje i da artikuliše. Otac je dvoje dece Đorđa i Anje a pre dve godine dobio je i unuku Milicu.
Za mirnu luku izabrao je Barselonu u kojoj ima kuću i gde najčešće boravi tokom letnje pauze.
