logo
bios

Da li je Evropi potrebna unija

Objavljeno prije 3 mjeseca . u pet, jan 12th, 2018

Borbeni grčki ministar finansija Yanis Varoufakis i njegov arhineprijatelj Wolfgang Schauble, bivši nemački ministar finansija, sukobljavali su se oko grčkog duga tokom čitavog Varoufakisovog mandata. Ipak, slagali su se u pogledu centralnog pitanja budućnosti evrozone. Smatrali su da monetarna unija mora postati i politička unija i da nema srednjeg puta.

To je jedna od zanimljivosti koje nam Varoufakis otkriva u fascinantnom prikazu vremena koje je proveo na mestu ministra finansija. „Vi ste verovatno jedini čovek [u evrogrupi] koji shvata da je evrozona neodrživa“, navodno mu je rekao Schauble. „Evrozona je pogrešno postavljena. Moramo napraviti političku uniju, u to nema sumnje.“

Naravno, Schauble i Varoufakis su imali različite ideje o ciljevima takve unije. Schauble je političku uniju video kao sredstvo nametanja fiskalne discipline koja bi sprečila „neodgovorne“ ekonomske politike u državama članicama. Varoufakis je verovao da bi politička unija smanjila pritisak poverilaca na ekonomiju njegove zemlje i otvorila prostor za progresivne politike širom Evrope.

Ipak, zanimljivo je da su dvojica državnih zvaničnika sa suprotnih krajeva političkog spektra prihvatali istu dijagnozu stanja evra. Ta konvergencija je indikativna za sve snažniji osećaj potrebe za fiskalnom i konačno političkom unijom, ako zaista želimo da održimo evro u životu i pritom ne ugrozimo ekonomske performanse ili demokratske vrednosti. Francuski predsednik Emmanuel Macron zastupa slične ideje. A i lider nemačkih socijaldemokrata Martin Schulz se nedavno založio za „Sjedinjene Evropske Države“.

Ali postoji i alternativan i znatno manje ambiciozan stav da nam ni fiskalna ni politička unija nisu potrebne. Umesto toga je potrebno raskinuti veze između privatnih i javnih finansija i tako zaštititi ove dve sfere od pogubnih uzajamnih uticaja.

Takvim razdvajanjem privatne finansije bi se mogle potpuno integrisati na evropskom nivou, dok bi javne finansije bile prepuštene pojedinačnim državama članicama. Na taj način bi zemlje izvukle najveću korist od finansijske integracije, dok bi nacionalne političke strukture mogle samostalno da upravljaju svojim ekonomijama. Brisel više ne bi bio babaroga koja insistira na merama fiskalne štednje i izaziva bes u državama članicama visokim stopama nezaposlenosti i niskim stopama rasta.

Martin Sandbu iz Fajnenšal tajmsa bio je jedan od najglasnijih zagovornika ideje da funkcionalna monetarna i finansijska unija ne podrazumeva fiskalnu integraciju. On smatra da je najvažnija reforma u ovom trenutku ukidanje mogućnosti da državna uprava pruža finansijsku pomoć propalim bankama sredstvima iz javnog budžeta. Cenu propasti banaka moraju snositi njihovi vlasnici i poverioci.

Sandbu veruje da bi se na taj način javne finansije zaštitile od rizičnih poslova banaka; to bi takođe dovelo do uspostavljanja ravnoteže koja oponaša fiskalno deljenje rizika između zemalja koje su neto zajmoprimci i zemalja koje su neto zajmodavci. Kada banke naprave gubitak u prvima, troškove bi snosili zajmodavci u drugima. „Ako postoji bankarska unija, nema potrebe za fiskalnom unijom“, kaže on.

knjizi koju će uskoro objaviti Univerzitet u Berkliju, ekonomista Barry Eichengreen takođe se zalaže za renacionalizaciju fiskalne politike, što on smatra presudno važnim za zaustavljanje plime populizma u Evropi. On smatra da bi vraćanje fiskalne politike u nacionalne okvire podrazumevalo i sprečavanje preuzimanja previše državnog duga od strane banaka da neodgovorna fiskalna politika na nacionalnom nivou ne bi urušila bankarski sistem. Vlade koje bankrotiraju morale bi da restrukturišu svoje dugove, umesto da čekaju finansijsku pomoć iz drugih EU država.

Zagovornici presecanja Gordijevog čvora koji povezuje privatne i javne finansije priznaju da se odnos država prema bankama mora radikalno promeniti ako želimo da razdvajanje uspe. Ali nije sasvim jasno da li bi predloženo rešenje funkcionisalo. Dokle god ekonomska politika bude u nadležnosti nacionalnih vlada, rizici koje prihvata država verovatno će nastaviti da remete funkcionisanje prekograničnih finansija. Suverene države uvek mogu retroaktivno promeniti pravila, što znači da je puna finansijska integracija nemoguća. A troškovi lokalnih finansijskih šokova ne mogu se lako diversifikovati.

Razmotrimo šta se događa kada bankrotira neka velika banka u SAD – ekonomskoj uniji u kojoj Sandbuova i Eichengreenova pravila već važe. Regionalna ekonomska prelivanja su limitirana činjenicom da ostali zajmoprimci mogu nastaviti normalno da funkcionišu: kreditni rejting zajmoprimaca se određuje na osnovu finansijskog stanja, a ne prema državi u kojoj žive. Niko ne očekuje da se državna uprava meša u sistem plaćanja između država, da menja pravila stečaja ili emituje sopstvenu valutu u slučaju ekstremnih teškoća.

Državne uprave u SAD nemaju mnogo suvereniteta zato što im suverenitet nije potreban: njihovi stanovnici primaju transfere iz centra i šalju svoje predstavnike u Vašington da učestvuju u kreiranju federalnih politika.

Ali članice EU se nalaze u drugačijem položaju u odnosu na institucije EU u Briselu. Budući da zadržavaju nacionalni suverenitet, one se ne mogu jednako kredibilno obavezati da se neće mešati u rad finansijskih tržišta. Otuda postoji rizik da će se svaki dovoljno snažan finansijski šok unutar EU odraziti na položaj svih zajmoprimaca unutar jedne zemlje. Pretvaranje da možemo razdvojiti privatne i javne finansije moglo bi pogoršati intenzitet ciklusa finansijskog rasta i opadanja, umesto da ga ublaži.

U savremenim društvima finansije se moraju staviti u službu javnih interesa koji nadilaze logiku profitabilnosti finansijskih tržišta. Zato su finansije neizbežno politizovane – i iz dobrih i iz loših razloga. Čini se da su i konzervativni i progresivni političari spremni da prihvate tu stvarnost.

Project Syndicate, 11.12.2017.

Social Europe, 08.01.2018.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net

Copyright 2016 Magazin Plus d.o.o. Sva prava zadržana.
Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

Programiranje: Magazin plus
Na vrh