Vaš životni stil je već unaprijed osmišljen

Pravi razlog za postojanje četrdesetosatne radne nedjelje.

Autor: b92 / Dejvid Kejn

Dakle, ponovo se nalazim u svetu zaposlenih. Pronašao sam dobro plaćen posao u mašinskoj industriji, i kao da mi se život vraća u normalu posle devet meseci koje sam proveo putujući.
Budući da sam tokom tog perioda živeo sasvim drugačijim životnim stilom, iznenadni prelaz na radnu satnicu od 9 do 5 razotkrio je nešto u vezi s njom što mi je prethodno promicalo.

 

 

Od trenutka kada su mi ponudili posao, postao sam upečatljivo nemarniji u pogledu novca. Nikakva glupiranja, dabome, nego, jednostavno, lakše vadim novčanik iz džepa. Mali primer: ponovo kupujem skupe vrste kafe, iako mi ni približno ne prijaju toliko koliko izvrsna “ravna bela” sa Novog Zelanda, niti sam u prilici da ih ispijam na kakvoj osunčanoj kafe-terasi. Dok sam putovao, kupovine tog tipa bile su u manjoj meri ishitrene, pružajući mi pritom više užitka.

Ne govorim o velikim, ekstravagantnim nabavkama; govorim, o malim, običnim, promiskuitetnim troškarenjima na stvari koje zbilja ne pridodaju mnogo mom životu. A platu ću primiti tek kroz dve nedelje.

Zapravo, kad pogledam unazad, čini mi se da sam se uvek tako ponašao kad god sam bio zaposlen i dobro plaćen – troškario tamo-amo tokom berićetnih vremena. Medjutim, sada, nakon što sam devet meseci proveo bez prihoda putujući s rancem na ledjima, taj fenomen mi je mnogo jasniji.

Pretpostavljam da to činim zato što osećam da sam – sad kada sam ponovo zaposlen (i dobro plaćen) – ponovo dostigao odredjen ugled, što kao da mi daje za pravo da budem rasipnik, bar do izvesne mere. Osećate neku čudnu moć kada se rastajete od dve dvadesetice a da pritom nemate ni trun kritičke svesti. Prija vam činjenica da primenjujete snagu dolara kad znate da će on “ponovo izrasti” – i to prilično brzo.

To što činim nije ni najmanje neuobičajeno. Svi drugi kao da čine to isto. Zapravo, reklo bi se da sam se upravo vratio normalnom potrošačkom mentalitetu nakon što sam izvesno vreme proveo podalje od njega.

Jedno od najvećih iznenadjenja bilo mi je otkriće da sam tokom svojih putovanja trošio mnogo manje za mesec dana (i to u skupljim zemljama od Kanade) nego što sam trošio kod kuće kao uredno zaposlen. Imao sam, pored toga, mnogo više slobodnog vremena, posetio sam neka od najlepših mesta na svetu, susretao nove ljude levo i desno – bio sam miran, spokojan i, uopšte, nezaboravno sam se provodio – a sve to me je koštalo mnogo manje od smernog života izmedju 9 i 5, ovde u jednom od najmanje skupih kanadskih gradova.

Biće da sam za svoj dolar dobijao mnogo više dok sam putovao. Zašto?

 

Kultura nepotrepština

 

Ovde, na Zapadu, životni stil nepotrebnog trošenja namerno kultivišu i pothranjuju veliki biznisi. Kompanije u svim granama industrije imaju ogroman ulog u sklonosti stanovništva da u pogledu svog novca bude nemarno. One traže načina, gde god to mogu, da ohrabre tu naviku uzgrednog trošenja na ono što nam nije neophodno.

U dokumentarcu “Korporacija”, jedna marketinška psihološkinja govori o metodima kojima se koristila kako bi uvećala prodaju. Njen tim sproveo je istraživanje o tome u kojoj meri “bogoradjenje” dece utiče na to da im roditelji, na koncu, i kupe igračku. Rezultati su pokazali da se izmedju dvadeset i četrdeset posto transakcija ne bi obavilo da dete nije “bogoradilo”. Takodje, jedna od četiri posete tematskim parkovima se ne bi dogodila. Ovakva istraživanja korišćena su kako bi se proizvodi reklamirali direktno deci, ohrabrujući ih pritom da roditeljima “bogorade” da bi im bili kupljeni.

Ta marketinška kampanja sama po sebi predstavlja mnoge milione dolara koji su potrošeni usled potpuno veštački proizvedene potražnje.

“Potrošačima možete manipulisati u toj meri da požele da imaju, i stoga i kupe, vaše proizvode. U pitanju je, prosto rečeno, igra.” (Lusi Hjuz, koautorka “Faktora bogoradjenja”).

Ovo je samo jedan mali primer nečega što se odvija već vrlo dugo. Velike kompanije nisu zaradile svoje milione time što su ozbiljno i pošteno reklamirale svojstva svojih proizvoda, već time što su stvorile kulturu stotina miliona ljudi koji kupuju mnogo više nego što im je potrebno, u pokušaju da svoje nezadovoljstvo odagnaju novcem. Kupujemo da bismo se oraspoložili, da bismo bili u korak sa susedima, da bismo zadovoljili detinju viziju nas samih kao odraslih, da bismo svoj status obznanili svetu oko sebe, i iz niza drugih psiholoških razloga koji imaju vrlo malo veze s tim koliko je konkretan proizvod zbilja svrsishodan. Koliko li je samo krša smešteno u vašim podrumima i garažama – a da ga u poslednjih godinu dana niste ni pogledali?

 

Pravi razlog za četrdesetosatnu radnu nedelju

 

Kranje sredstvo kojim se korporacije služe kako bi održale kulturu o kojoj je reč je to što je četrdesetosatna radna nedelja zacrtana kao normalan životni stil. Pod takvim uslovima, ljudima za sve ostalo preostaje veče i vikend. Ovakav aranžman nas prirodno čini mnogo sklonijima da intenzivno trošimo na zabavu i raznorazne pogodnosti budući da nam je slobodnog vremena tako malo.

Tek od pre nekoliko dana sam ponovo na radnom mestu ali već primećujem da mnogobrojne poželjne aktivnosti ubrzano nestaju iz mog života: šetnja, fizička rekreacija, čitanje, meditacija, pisanje. Upadljivo je ono što objedinjuje sve ove aktivnosti – a to je da ne koštaju ništa, ili vrlo malo, ali – za njih je potrebno utrošiti vreme.

Iznenada sam se obreo sa mnogo više novca i mnogo manje vremena, što znači da sada imam mnogo više toga zajedničkog sa prosečnim zaposlenim Amerikancem ili Kanadjaninom nego što je to bio slučaj do pre nekoliko meseci. Dok sam putovao, ne bih se ni trenutka dvoumio hoću li provesti dan tumarajući po kakvom nacionalnom parku ili pak provesti nekoliko sati na plaži čitajući knjigu. Sada izgleda da o takvim stvarima nema ni govora – budući da bi mi ikakva aktivnost tog tipa oduzela najveći deo dragocenog neradnog dana.

Poslednje što želim kada stignem kući s posla je fizička rekreacija. Takodje, to je poslednje čime želim da se bavim posle večere ili odmah ujutru po ustajanju – a to je jedino raspoloživo vreme koje imam radnim danom.

Ovo kao da je problem na koji se nameće jednostavan odgovor: raditi manje i imati više slobodnog vremena. Već sam samom sebi dokazao da mogu da živim na zadovoljavajući način zaradjujući manje nego sada. Na nesreću, to je u mojoj branši – i ne samo mojoj – gotovo neizvodljivo. Ili radiš četrdeset sati nedeljno – ponekad i više – ili uopšte ne radiš. Svi moji klijenti i preduzetnici čvrsto su ušančeni u kulturu standardnog radnog dana, te nije praktično da ih molim da od mene ne traže ništa posle jednog sata popodne – čak i da mi podje za rukom da u to ubedim svog poslodavca.

Dnevno radno vreme od osam časova je izum britanske industrijske revolucije iz XIX veka, da fabrički radnici ne bi bili eksploatisani radeći po četrnaest ili više časova dnevno. Kako su, medjutim, tehnologije i metodologije vremenom napredovale, radnicima u svim granama industrije postalo je moguće da proizvedu mnogo više za mnogo kraće vreme. Pomislili biste da bi ovo prirodno dovelo do skraćenja dnevnog radnog vremena. Ali, osmočasovno radno vreme je suviše profitabilno za velike biznise, ne zbog onoga što zaposleni obave za osam sati (prosečan kancelarijski službenik obavi manje od tri sata pravog posla tokom osam sati koliko provede na radnom mestu) već zato što kondicionira radnu snagu da više troši. To što imaju tako malo slobodnog vremena ljudi kompenzuju mnogo većom potrošnjom na pogodnosti, gratifikaciju i bilo kakvo drugo olakšanje koje se novcem može kupiti. To ih drži prikovanima za televizor i reklame koje se s njega emituju. To ih, van posla kojim se bave, drži neambicioznima.

Namamljeni smo u kulturu koja je osmišljena tako da nas drži umornima, gladnima za zadovoljenjem, spremnima da skupo platimo za pogodnosti i zabavu, i – najvažnije od svega – blago nezadovoljnima sopstvenim životima, taman toliko da nastavljamo da priželjkujemo sve ono što nemamo. Kupujemo toliko mnogo baš zato što nam se neprestano čini da našim životima nešto nedostaje.

Zapadne ekonomije – naročito ekonomija Sjedinjenih Država – izgradjene su, vrlo svesno i sračunato, na gratifikaciji, adikciji i nepotrebnoj potrošnji. Trošimo da bismo se bolje osećali, da bismo sebe nagradili, da bismo nešto proslavili, da bismo rešili probleme, podigli sopstveni društveni status ili odagnali dosadu. Možete li zamisliti šta bi se dogodilo ako bi Amerikanci najednom prestali da kupuju sve nepotrebno smeće koje im nije ni od kakve trajne koristi? Ekonomija bi doživela slom i nikada se ne bi oporavila.

Svi dobro poznati problemi današnje Amerike – uključujući gojaznost, depresiju, zagadjenje i korupciju – sve je to cena stvaranja i održavanja ekonomije koja se meri trilionima. Da bi ekonomija bila “zdrava”, Amerika mora ostati nezdravom. Zdravi, srećni ljudi ne osećaju da im je potrebno mnogo više od onoga što već imaju, što dalje znači da neće kupovati tolike količine nepotrebnog smeća, niti će im zabava biti tako preko potrebna, niti će toliko vremena provoditi gledajući reklame na televiziji.

Kultura osmočasovnog radnog vremena je najsnažnije orudje velikih biznisa kako bi ljude neprekidno održavali u istovetnom, nezadovoljnom stanju u kojem je čin kupovine, odnosno trošenja, rešenje za svaki problem.

Možda ste čuli za Parkinsonov zakon. On važi kada je u pitanju utrošak vremena: što vam je više vremena dato da nešto obavite, više ćete vremena utrošiti. Čudesno je koliko možete obaviti za dvadeset minuta – ako je dvadeset minuta sve vreme koje imate. No, ako je pred vama čitavo popodne, sva je prilika da će vam otići više vremena. Većina nas ima isti odnos prema novcu – što više zaradimo, više trošimo. Ne radi se o tome da odjednom moramo više da kupujemo zato što su nam veći prihodi, već samo o tome da nam se može. Zapravo, vrlo nam je teško da izbegnemo da sebi podignemo životni standard (ili, u najmanju ruku, brzinu kojom trošimo) svaki put kad dobijemo povišicu.

Ne mislim da je neophodno da okrenemo ledja čitavom tom nakaznom sistemu i da odemo da živimo na drvetu, pretvarajući se da smo gluvonemi, o čemu je često maštao Holden Kolfild. Ali, svakako nam je od koristi da razumemo šta od nas globalni trgovački tokovi žele da budemo. Utrošili su decenije da od nas načine idealnog potrošača i uspeli su u tome. Osim ako niste potpuna anomalija, vaš životni stil je za vas već unapred osmišljen.

Idealan potrošač je nezadovoljan ali se nada boljem, ne zanima ga ozbiljan ličan razvoj, u velikoj meri je naviknut na televiziju, radi punim radnim vremenom, pristojno zaradjuje, potpuno se prepušta uživanjima tokom slobodnog vremena, i nekako opstaje.

Jeste li to vi?

Pre dve sedmice rekao bih – nisam, nikako, ali, da su sve moje sedmice bile onakve kakva je bila ova protekla, možda bi to “nisam” bilo puko priželjkivanje.

 

 

Piše: Dejvid Kejn

Preveo (na brzinu): Bili Piton