Selim Bešlagić: Drago mi je ako sam prodrmao SDP (3)
Princip da možeš slobodno razgovarati bez straha da će ti se neko osvetiti je božanstven princip, a demokracija ne znači da ti imaš samo pravo glasati za mene, kaže Bešlagić u posljednjem dijelu razgovora.
(Prometej)
Intervju sa Selimom Bešlagićem | I dio | O situaciji u Jugoslaviji i početku rata u BiH
Intervju sa Selimom Bešlagićem | II dio | Rat i poraće
Magazin „Dani“ naslovio je intervju s Vama iz vremena Alijanse kao „Uspon i pad Selima Bešlagića.“ Navodno ste postali toliko omraženi da je ekipi „Dana“ netko sugerirao da skloni vašu knjigu iz auta jer bi im mogli polupati šoferšajbu. Osim s borcima, bilo je nekih problema sa sindikatima. Možete li nam pojasniti incidente sa sindikatima? Koja su bila najveća sporna pitanja?
Nakon tog intervjua koji sam dao „Danima“ rekao sam da više neću davati intervjue za „Dane“. Vildana Selimbegović je došla kod mene i mi smo razgovarali punih 2-3 sata. Isto kao što s vama razgovaram. Nije objavila ništa od onoga o čemu smo razgovarali osim njezine male kolumnice. Dala je novinaru da napiše članak. Ne znam kako se zove, mislim da je Haris, tako nekako. Šta je ustvari bilo? Radi se o tome što je taj čovjek imao ambiciju da bude direktor televizije. Imao ambiciju, pa šta. Svako ima neku ambiciju. Nisam niti uticao niti sam ja postavljao direktora televizije. Štaviše, kad su me pitali ko će biti direktor televizije ja sam rekao: „Imate tamo gospodina Kravića koji je toliko dobar na televiziji da ga ne treba mijenjati“, da bi novinari odmah sutradan rekli kako ja s njim nešto šurujem jer neću da ga mijenjam. A čovjek od ništa napravio nešto. Ja sam to cijenio. Mi smo postavili direktora koji je ostao 2 godine i odmah bio smijenjen. Ali taj Kravić je napravio čudo od televizije, ja to moram priznati. Što bih ja nekog mijenjao ako zna raditi svoj posao. Tako da je taj članak faktički osveta gričke vještice, ja ću to sada slobodno reći, tog novinara zato što eto nije prošao za direktora televizije. Ta moja knjiga nigdje nije bila toliko omražena. Evo neka kaže gdje, kad, kako. Danas kad tu knjigu dam nekom za poklon, jer je još imam, on se obraduje. Ja se ne stidim toga. Tamo nema ništa osim onoga što se dešavalo, što sam davao saopštenja.
To su vaša pisma u knjizi.
Prema tome to je osvetnički članak zbog bolesne ambicije zato što eto čovjek nije postao direktor televizije. Moj razgovor s njom nikad nije bio objavljen. Znači ona je njemu dala zadatak, vjerojatno mu je dala naputke. Poslije toga nisam davao intervjue Danima dok je ona bila urednik. Što se tiče sindikata možda se tu radi o nečem drugom. Ali nije ni to. Nisam imao nikad problema zbog toga. Šta je sa sindikatima bilo? Jedino možda je bilo u vezi Tuzlanske televizije, TV Tuzla, jer sam ocjenjujući da Tuzlansku televiziju treba depolitizovati, izvući iz opštine, predložio da onaj dio dionica koji je pripadao opštini damo borcima u suvlasništvo, da oni tamo učestvuju. To je onda izazvalo određene bure. Nećete, nećete. Ne morate. Da bi jednom na raspravi oko toga u razgovoru s ljudima s Federalne televizije rekao: „Kad bi vama neko ponudio da uzmete televiziju kao vaše vlasništvo, bili vi to?“ „Joj – kaže – pa što ne bi.“„Eto ja predlagao ovima, nisu htjeli.“ Prema tome, da biste pravilno informisali onda morate svaku informaciju provjeriti i sa mjesta koja kritikuju i sa mjesta koja hvale. I tako dođete do istine. Nisam čovjek koji traži da se o njemu lijepo piše. Najviše lošeg o meni pisao je časopis Valter, ali vam mogu reći da su se ljudi zgražali na to pisanje. Urednik časopisa Valter išao je čak u Zagreb kod jednog mog prijatelja da mu potvrdi o mojoj vikendici bajnoj. Ovaj mu je rekao:„Pa čovječe božji, ti si pogrešnu vikendicu slikao, a hoćeš da pričaš. Ja znam tog čovjeka i znam šta ima.“ Vikendicu sam imao i prije rata. Da bi taj čovjek otišao i utušio se u moru. Eto. Nisam nikad zloban, ali Bog izgleda važe neke stvari. Lično se ne ljutim ni na koga. Slobodna Bosna u jednom svom izdanju napiše kako „Selim Bešlagić sa Sarajlićem ima benzinsku pumpu na Šićkom Brodu.“ Da sam bogdom imao. I ja sjednem po prvi puta, jer ne volim to, ali sjednem jer sam našao rješenje i napišem Senadu Avdiću: „Poštovani uredniče tražim da se objavi. Pošto ste rekli da imam pumpu, a pošto znam da je vaša novinska kuća u jako teškom financijskom stanju, odlučio sam da kad donesete dokumentaciju da je benzinska pumpa Selima Bešlagića, tu pumpu vama predajem kao donaciju. Čekam da se ovo brzo riješi. Srdačan pozdrav.“ I on je to objavio. Onda me je jednom vidio pa kaže: „Šta ti to radiš?“„Ti mene optužiš da imam pumpu, ja je tebi dam na poklon, ti se ljutiš.“ I ja s njime završio. Ja se ne bojim. Sve što imam se zna. Tako sam poklonio hotel u Španiji, hotele na moru… sve ljudima koji su mislili da ja to imam. Evo ja vama to dajem. Da biste mogli to raditi morate biti otvoreni.
I najveći politički protivnici priznat će Vam pristupačnost, jednostavnost i skromnost, a pogotovo principijelnost. Ništa se nije promijenilo ni u vremenu Alijanse. Za razliku od „saudijaca – ovih s audijima“ (smijeh), vozili ste Fiat Tipo. Uvijek ste bili i ostali „drugačiji političar“. Što Vas je najviše motiviralo i davalo Vam volju sve te godine?
Stvarno se nemam razloga nikome udvarati. Ja volim ljude, volim ovaj grad, volim s ljudima popričati. Evo dok sam vas čekao, vidjeli ste, prišao mi je čovjek koji ima patent. Odmah mu kažem: „Hajde da vidimo šta može da se uradi s tim. Daj mi to i to, idemo.“ Meni je stalo da neko uspije, da neko radi, jer kad neko radi onda imate šansu da i vama bude bolje. Ja sam penzioner. Znam da moja penzija zavisi od toga koliko imamo prihoda, od novostvorene vrijednosti. Što ne bih nekom pomogao. Ja nemam veze sa zapošljavanjem. 5 godina moja kćerka, magistar mašinstva, nije mogla dobit posao. Nisam tražio posao za nju. Ali nema čovjeka koji je tražio posao da mu ja nisam izašao u susret da pomognem. Smatram s jedne strane da će društvo proraditi na principima pravičnosti: raspiši konkurs, ko je najbolji neka ide. S druge strane kad mi čovjek kaže “nemam šta da jedem, a sin mi završio fakultet“, onda smatram sebe obaveznim da odem kod prijatelja i kažem: evo ti CV čovjeka, zovni ga na razgovor. Ako ti ne treba, pokloni ga, podari ga nekom drugom kome treba, reci da ga imaš. I šta, zvoni telefon i kaže: „Čika Selime hvala ti, ja sam se zaposlio.“ Ne treba ti ništa drugo. Eto zašto se ja tu ubacujem. Volim s vama raspravljati o svim stvarima ne da vam se namećem sa zahtjevom da je to moje, nego za tim da izvučem šta ti znaš da bi i meni bilo bolje. To je razlika. Danas imate političare koji ako to nije „JA“, ako ne govori u obliku „JA“, on smatra da si mu neprijatelj. Zar mora sve poći od jednog čovjeka? Ako je dobra ideja, treba je realizovati, a ne da vičeš: „Neću realizovat zato što to nije moje!“ To je to. Ovi političari sve znaju. Sve znaju, a ništa ne znaju. Postavljaju ljude nekompetentne, ništa ne rade. Ali šta možeš, tako je. Moraš se boriti. Pa eto onda se borim na ovaj način u sklopu partije.
Nakon Alijanse za promjene rekli ste da ste bili u parlamentu dva mandata.
Da, bio sam u državnom parlamentu dva mandata.
Do koje godine?
To sam bio do, do… evo zato ima ovaj papir.
(„Papir“ je list papira koji je Bešlagić počeo vodit kad se prvi put zaposlio. U njemu upisuje sva svoja radna mjesta. Na početku razgovora mi pokazuje papir i objašnjava: „Ostaje još da se zadnji datum upiše i podvuče crta. Ko ovoga nema, misli da je Bog, da je vječan. A nismo bogovi, sve prolazi.)
Ja sam ti bio u parlamentuznači od 2003. godine kad je završio mandat guvernera. Onda sam na izborima 2003. bio izabran, otišao u parlament i bio tamo sve do 2009. godine. Tako da su to ta dva mandata. Što je najveće čudo, kad sam završio mandat; sad ću vam ispričat; kad sam završio posao u parlamentu, rekao da neću više da se kandidujem, onda sam napravio listu mojih primanja da predam CIK-u. Pošto sam imao neke dionice u ovom institutu za građevinarstvo, smatrao sam za shodno da ih više ne držim pa sam ih prodao. I napišem pošto sam ih prodao. Pošto sam završio sve mislio sam da je to pokazatelj poštenja, kad neko gleda prihode da zna odakle su. Odjednom meni dolazi iz CIK-a da sam prekršio zakon i da sam u sukobu interesa. Odem da vidim o čemu se radi: radi se o tome što sam u tom institutu bio dioničar. Nisam mogao prodati dionice ranije, jer kad prodate dionice onda vam treba najmanje godinu dana da se prevedu, po zakonu, taj kome prodate da ih uknjiži na sebe. Kaže „sukob interesa“. Zbog čega sukob? „Zato što je tvoj institut radio projekat nekim borcima u Orašju koji je koštao 11.000 KM. A ako je 11.000KM onda vi kao dioničar ne može učestvovati u konkursu i bit u parlamentu.“ Bože me sačuvaj. Osim dionica nikad nisam otišao ni na skupštinu, jer sam tehnolog. Znači ko god ima dionicu negdje ne može bit u politici. Doktor Ljubić ima privatno kliniku, ja koliko znam, on je u parlamentu. Privatna klinika sigurno preko fonda zdravstvenog osiguranja uzima preko 10.000 KM mjesečno, 100%. Nikad njemu to nije došlo zato što nikad nije napisao koliki su mu prihodi. Ali ja prodao svoje dionice, prodao, i onda me optuže da sam bio u sukobu interesa. Kad sam otišao da im objasnim, pitam: „Ko je prijavio?“ Kaže: „Vi sami sebe prijavili. „Pa znači vi tražite da mi vas lažemo da nas ne biste ganjali. Što ne odete sad u parlament i ne kažete ljudima ovo, jer tamo ima privatnika koji rade.“ Kaže: „Nećemo. Vi ako prijavite njih mi ćemo procesuirati.“ Mi smo se doveli do toga da je komisija za dokazivanje sukoba interesa samo zadužena da ispita ako ga prijaviš. I ja kažem: „Slušaj, radite šta hoćete, samo me više pustite na miru.“ Oni meni daju kaznu od 1000 KM i zabranu političkog djelovanja 4 godine. I ja se urahatim. 4 godine nakon toga nisam bio u politici više ništa i odmorio se.
Penzionerski dani. Svih tih godina, nije Vas nigdje bilo. U kuloarima se spominju mirovina, vikendica u Srebreniku, bašta, voćnjak?
To se ne stidim, ja sam na to ponosan. To je djelo moje supruge i mene. Tu ja najradije bivam, ugostim svakoga, pokažem vidik, i mogu vam reći da je to najbolji način da penzionerske dane provedete aktivno jer ako odete u penziju, a niste aktivni onda se brzo sprema ono drugo, doviđenja.
Opet se za Vas čuje 2012. godine kada ste vlastitu biblioteku od preko 1500 naslova donirali Javnoj i univerzitetskoj biblioteci u Tuzli. Iste godine na otvaranju ove Pivnice u kojoj razgovaramo pjevate „Žute dunje“ s Enisom Bešlagićem.
Rođak me pozvao. (smijeh)
Jedan portal je to i snimio. Reakcije su bile dosta pozitivne. Izgledala da Vas je Tuzla bila poželjela?
Pazite, ja sam tu biblioteku dao svojoj kćerki. Nažalost, došlo je do određenih problema u njezinoj porodici. Jednostavno sam smatrao da biblioteka ima vrijednost ukoliko to što imate u biblioteci date na korištenje drugima. Najbolji modus bio je da se to da biblioteci u Tuzli. Pripremam se ponovno da dam jedno stotinjak knjiga biblioteci. Smatram da je to dobra stvar i tu nema ništa neobično. Ako to može nekom poslužiti, šteta bi bilo da ne posluži. Što se tiče ove Pivnice, nisam ni znao. Bio sam tu, Enis zove s druge strane, viče „Rođo!“. Dođem, on zapjeva, i onda zdravo, gotovo. Ako ću ja biti političar koji mora imati kravatu i koji mora paziti na sve, ja neću ni biti političar. Radije ću ostati obični građanin. Drago mi je ako je to kod ljudi izazvalo određeno zadovoljstvo. Premda uvijek, gdje god dođem, sjednem, volim zapjevati. Ali morate za to biti raspoloženi. Ne možete vi doći, nešto vas sve muči, a da pjevate. To ne bi bilo ni nalik na pjesmu. To bi bio rev, a to nema smisla. Prema tome moraš ipak voditi računa da li si u datom trenutku raspoložen ili nisi.
Prisutni ste i na otvaranju kampanje SDP-a BiH za opće izbore 2014. godine u Tuzli. Opet su Vas gromoglasnim aplauzom pozdravili. Nakon kraha na izborima i početka općeg rasula i propadanja dio SDP-ovaca Vas zove u pomoć. Pristajete vratiti se i pokušati spasiti SDP. Zašto ste se pristali vratiti? Što kažu, ima li ono nešto u krvi što je jače od čovjeka?
Ja sam u kampanji SDP-a bio samo na otvaranju ovdje u Tuzli. To sam obećao Denisu Bećiroviću. Ne bih inače otišao. Ne bih otišao zato što sam prije toga, prije nego što se krenulo u kampanju, na Glavnom odboru kritikovao, tražio, molio, govorio. Međutim tadašnje rukovodstvo nije imalo sluha. Njihov krah je počeo onog trenutka kad smo pobijedili, relativno pobijedili, te 2010. godine i faktički izgubili partiju jer su svi partijski funkcioneri otišli na funkcije. Dupla funkcija na jednog čovjeka. Za jednu funkciju trebaju vam minimalno 4 čovjeka da pomažu ako hoćete dobro da radite. A mi smo dvije funkcije dali jednom čovjeku. Njemu treba 8 ljudi onda. I mi smo jednostavno izgubili partiju. Kada su se desile demonstracije ovdje u Tuzli opet sam kritikovao. Mi smo skoro mjesec dana bili partija u ilegali, nismo se sastajali. Kritikovao, pričao, ali s druge strane: „NE! Mi ćemo pobijediti.“ Ma koga ćemo pobijediti! Ne žive s ljudima. I šta se desilo. Kad je došao krah, kad smo postali četvrta partija, opet sam kritikovao, tražio sam ostavku Zlatka Lagumdžije, tražio sam ostavku svih ovih koji su bili na funkcijama, a doveli su do kraha. Ništa od toga nije bilo. Onda smo zakazali vanredni kongres. Bio sam protiv vanrednog kongresa. Bio sam za redovni sad u martu, u aprilu mjesecu, da napravimo analizu. Ne. Vanredni kongres je sazvan da bi se nastavio rad onih koji su doveli do kraha SDP-a. Nadao sam se da ukoliko nešto poduzmemo možemo uraditi nešto. Na prijedlog Jasmina Imamovića, Slađana Ilića, Bakalovića, Denisa Bećirovića… prihvatio sam kandidaturu samo u nekom prijelaznom roku. Moram da kažem da mi se supruga nije slagala s tim. Ali sam rekao: „Evo da se dogovorimo. Ja ću ovu godinu žrtvovati ako budem izabran. Godinu dana da sredim stanje u SDP-u.“ Rekli smo da me nećemo kandidovati. Ukoliko neko drugi kandiduje mene, ja ću prihvatiti. Ali je princip bio da oni koji su učestvovali u urušavanju SDP-a ne mogu biti u ovom vremenskom periodu u rukovođenju stranke. Da bi se taj princip iznevjerio od strane Jasmina Imamovića koji je otišao na sastanak u Gradačac i princip je prerastao u to da svi oni koji su za promjene mogu ostati. Kampanja nelegalnog izbora delegata iz Tuzlanskog kantona se faktički manifestovala u tome što sam na vanrednom kongresu dobio 9 glasova manje od mog protukandidata. Što jedan kaže: „Više bih volio da si dobio 12 glasova, a izgubio sve ostalo, a da su tih 12 glasova bili iz Tuzle.“ Dobio sam 9 glasova manje i tuzlanski glasovi su mene porazili. Ja nisam poražen. Normalno je kad se takmičite da budete drugi. I to je rezultat. Izašao sam i čestitao Nerminu Nikšiću. Naša politika je bila ta da vratimo SDP među narod, da demokratiziramo SDP, ne na principu „demokratizacije“ na taj način što ćeš ti imati pravo da glasaš za mene, nego prije svega ti ćeš imati pravo i da se kandiduješ i da predlažeš, a tek onda da glasaš. Oni su smatrali da treba samo da glasa, a oni će predlagati. To ne ide. Zato sam se digao i pobunio. I zato se borim, uvažavajući sve funkcije. Druga stvar, želim da kandidati koji sada budu kandidati za organe na redovnom imaju uslov da učestvuju u raspravama sa svim drugim kandidatima pred članovima SDP-a. A ne da neko ima mogućnost da ode da razgovara, a neko nema mogućnost da ode da razgovara. Nit hoću niti mogu da idem o svom trošku. Ali ako je trošak zajednički, ravnopravan, onda sam spreman da ga podnesem. Ovako, ne želim. Ako sam mogao pomoći, drago mi je. Ako sam prodrmao SDP, drago mi je. Reregistrovao sam se. Reregistracija je trebala po meni da podrazumijeva da se obratimo svim građanima, da se obratimo svim članovima, svim demoralisanim članovima,svim napuštenim članovima, svima koji su izašli, svim intelektualcima, da se vrate u SDP jer socijaldemokracija je potrebna ovoj zemlji. Ne. Ponovo smo intelektualce izostavili. Ušli smo u reregistraciju s 3 papira. Tri stranice morate ispuniti. Još 2 žiranta i otići po kredit u banku da se digne. Prema tome, to su stvari koje jednostavno ne stoje. Pozvao sam sve članove, evo pozivam i sad, i kad ulicom idem, kad razgovaram, pozivam: „Otiđite i reregistrujte se. Tražite svoja prava, da vi predlažete, a ne oni da vam nameću.“ Ako to uradimo, pobijedili smo. Ne mora to biti za 2 godine, ne mora za 4, ali pobijedili smo. Princip da možeš slobodno razgovarati bez straha da će ti se neko osvetiti je božanstven princip. Ništa više ne tražim.
Kako gledate na približavanje SDP-a i DF? Da li je to objedinjavanje ljevice?
Ne, nije to objedinjavanje ljevice. To je spajanje ljevice koje ne mora uopšte dati rezultata. Na kongresu sam rekao da 1 više 1 ne mora biti 2. Može biti i manje od dva, može biti daleko veće. Suština objedinjavanja ljevice bi se morala sastojati u sljedećem: Svi oni koji su ljevičarski orijentirani kao što je Bajtal, kao što je Kazaz, kao što je Lovrenović, kao što je Slavo Kukić itd, trebaju prije svega da definišu šta je to objedinjavanje ljevice. Nije više ljevica samo zaštita radničkih prava. Mi nemao radnika, čovječe božji. Šta vam je! Mi moramo naći šta je to ljevica da napravimo program objedinjavanja ljevice, ali ne spajanjem već objedinjavanjem. U školstvu je to, u zdravstvu je to. Bolji program bilo koje stranke. Ne tražim da stranka gubi identitet ali da nam je program zajednički, da naši poslanici u državnom, federalnom, kantonalnom, općinskom organu budu jedinstveni na tom programu, na tom zadatku školstva, zdravstva. Kad se pokaže da to funkcioniše onda mi govorimo: „Slušaj, DF i SDP bi mogli biti jedna jaka partija jer smo pokazali da na razriješenju zadataka radimo skupa. Hajmo pokazati da ćemo integracijom smanjiti troškove, povećati sigurnost i vjeru građana u nas.“ I od toga napravimo feštu. To je objedinjavanje. Samo da se saberemo i da se svađamo da li ćemo se zvati „DF SDP“ ili „SDP DF“ ili samo SDP ili samo DF, to je trivijalnost. Prema tome suština problema nije u tome da se spojimo. Suština problema je program objedinjavanja ljevice. Ko je ljevica danas u Bosni i Hercegovini? Ako mislite da je samo SDP, nije. Ako mislite da je DF poslije svih ovih događanja, nije ni on. Ako mislite da je Naša stranka, nije ni ona. Svi smo mi ljevica. Tu je suština čitavog problema. Treba napraviti program te ljevice i onda na tom programu sjesti i donijet jednu deklaraciju koja bi mogla da bude nešto što ohrabruje ovu državu. To je to.
Slučajno razgovaramo na 12 godišnjicu atentata na Zorana Đinđića. Kako komentirate odnose BiH i Srbije, pogotovo ako uzmemo u obzir slučaj Ilije Jurišića?
U Srbiji se dešavaju stvari koje su po meni daleko bolje nego što su bile u slučaju Tadića, kao demokrate. Sigurno je Zoran Đinđić bio perjanica demokratizacije Srbije. Sigurno da je kao takav smetao. Imao sam čast susresti se sa Zoranom Đinđićem na Bledu jedne godine. Ali sam imao čast i da razgovaram s Ivanom Stambolićem isto. I svi su oni imali vjeru u demokratizaciju Srbije. Međutim, zlo ne dolazi slučajno. Zlo je projektovano. Ako uzmete da je poslije Đinđića došao Koštunica koji je devastirao demokratiju koju je Đinđić gradio, pa došao Tadić koji je pokazivao sve više od demokratije, onda ove promjene koje se sad dešavaju su daleko demokratskije od strane radikalnih radikalaca Srpske Napredne Stranke. Mene to relativno ohrabruje. Ali njihovo nesazrijevanje, ili bolje rečeno neprihvatanje činjenice da su se u Bosni desili zločini, njihova želja da pokažu da nije bila agresija nego da svi smo jednaki i njihova želja da oni jedini sude i optužuju na ovom Balkanu me dovodi do toga da kažem: Proći će još dosta vode dok to ne dođe na svoje. Naše tužilaštvo uspjelo je neke stvari vratiti, da oni procesuiraju neke stvari koje su se desili u Bosni. Evo Hrvatska je čak poslala pred Vijeće Europe pitanje suđenja hrvatskim građanima u Srbiji pa je parlament donio sa nekom većinom preporuku da se to razmotri i da se ne može suditi drugima, građanima Europske unije. Što znači da opet nas iz Bosne zanemaruju, što opet govori o tome da će proteći još dosta vode dok se neke stvari normalizuju. Kad će se one normalizovati? One će se normalizovati kad sudstvo ne bude opterećeno politikantstvom. Isti je slučaj u Hrvatskoj koja je već malo davranisala, ali je isti slučaj. Znam da danas ne mogu izaći nigdje, ali to mene ne opterećuje osim ponekad u trenutcima kada razmišljam zašto sam ja sve ovo radio da bih bio u logoru koji se zove Bosna i Hercegovina i da ne mogu nigdje izaći. Nekad me to dovodi do stanja malodušnosti, ali u datom trenutku to prevaziđem i nastavim dalje. Tako da je odgovor na ovo pitanje gdje je Srbija, kakva je Srbija: Stvari se popravljaju ali će proći još dosta vode dok ne dođemo na stanje koje bih ja želio. Na primjer, njihov odnos sa Rusijom uliva nadu da će Srbija prevazići to veliko „slavensko“ bratimljenje Srba i Rusa. Dodik sada to potencira. Vidjet ćemo. Ne mogu ništa prognozirati, ali vidjet ćemo kako će se to razvijati.
Kako danas poslije svega što se prošli sa Tuzlom i Tuzlacima gledate na svoj grad, na njegove ljude?
Ja na ljude gledam isto, na neljude gledam drugačije, i to je moj odgovor na vaše pitanje.
Na samom kraju, postavit ću Vam neka osobna pitanja. Što čitate i koje su Vam najdraže knjige?
Što se tiče čitanja, sad sam u zadnjoj fazi upravo uzeo „Iz dana u dan s Krležom.“ To je interesantno štivo. Pazite, ja nisam volio Krležu kao pisca. Težak mi je bio. Ali spoznajem da je to čovjek za kojeg bih volio da je imao značajniji utjecaj na sve intelektualce u Jugoslaviji, ex Jugoslaviji. U nekim stvarima moram da kažem da sličim na njega, u otvorenosti na primjer. Što mislim to kažem, ali tog starog ne može niko, niko, niko prevazići. Šta čitam? Čitam neke knjige koje malo zalaze i u taj historijski dio, ali pravo da vam kažem najviše ipak volim poljoprivredne knjige, odnosno poljoprivredu uzgoja. Zatim tu je i internet. I pošto imamo sad na televiziji puno starih filmova, klasika, to mi je zadovoljstvo pogledati. Ali svaka dobra knjiga ako mi dođe pod ruke moram je pročitati.
Planirate li se prijaviti na neku društvenu mrežu, facebook na primjer?
Ne. Ne mislim se prijavljivat na facebook zato što smatram da je facebook ulaženje u intimu svakog pojedinca, a ja nisam za to. Više volim pričati s vama nego da preko facebooka s vama pišem. Volim na internet ući u saznanja o novim dostignućima, vijestima, ali tih crnih stvari, crnih hronika ima previše. I na televiziji samo pokušam da gledam dnevnik i prebacim se na Discovery ili gledam filmove. Tako da facebook ne, zato što sam rekao: intima mi je nešto što smatram mojom ličnom stvari. Jednostavno nekad toliko prljavog ima na tom facebooku, kad pročitate da vam se ogadi. U 74. godini života da mi se to se radi, mislim da to ne bi bilo ni fer ni korektno.
Hvala Vam.
Molim lijepo.
Razgovarao: Dino Šakanović, u martu 2015, u Tuzli.
| KRAJ |
Veliko hvala gospodinu Bešlagiću,
Prometej.ba
