Mršave manekenke i modne kontroverze
Jedan od najkontroverznijih aspekata modne industrije su manekenke. Pogotovo to kako su mlade i mršave.
Autor: Vladislava Joldžić
U pitanju je tema koja nastavlja da stvara nebrojene debate, u časopisima i u društvu. Tekst u nastavku se neće baviti manekenima – nisam ženski šovinista, ali stvar je laka – muškarcima je neuporedivo opuštenije u modnoj industriji. Istina je da su ujedno i manje plaćeni, no mora negde da postoji downside.
Na početku sam imala predrasude i verovala da je manekentvo laka lova. Danas kada aktivno radim, a ipak ne sa dovoljno iskustva, mogu da kažem da se ni za šta ne bih menjala sa nekom od njih.
Ne znam koliko ste imali iskustva u šetanju pistom ili nekom višečasovnom poziranju ispred fotoaparata, ili sa druge strane u razgovoru sa nekim ko se profesionalno bavi poslom, ali manekenstvo/modeling sve je, samo ne lako. Opšte mišljenje koje vlada nema veze sa realnošću.
Ovo govorim kao modni dizajner i neko ko je jednom stajao pred objektivom čitavih pet sati, i mogu da kažem – nikad više. Najdosadnija aktivnost. Možda je dobar honorar motivacija, moj i nije bio nešto. Na početku sam imala predrasude i verovala da je manekenstvo laka lova (dobijaš pare da brineš o svom izgledu, što i nije neka mudrost). Danas kada aktivno radim, a ipak ne sa dovoljno iskustva, mogu da kažem da se ni za šta ne bih menjala sa nekom od njih. Eventualno za duge noge, ali za posao nikad.
Zamislite da morate da nosite cipele dva broja manje po pisti koja je klizava, stojite u redovima za kastinge satima, da se odričete omiljene hrane godinama, vodite računa o koži, kosi, telu – neprestano! Ceo svet će vam se vrteti oko centimetara i kilograma! A još se nisam ni dotakla teme životnih troškova, iznajmljenih stanova, letova preko svih modnih prestonica, dok se nadate da će baš vas da uzmu za reviju ove sezone.
Vodeća zvezda bila je Tvigi. Sa svega šesnaest godina i četrdeset i jednim kilogramom kada se pojavila na sceni (da, 41 kilogram), postavila je mršavost kao novi standard.
Malo istorije
U devetnaestom veku prve žive lutke, manekenke (mannequins, francuski izraz) preuzele su naziv od statičnih figura na kojima su se prikazivali modeli u salonima. Modeli za pistu su bili nešto drugo. Manekenke, u osnovnom značenju, bile su devojke stalno zaposlene u salonima u kojima su neke i živele, a služile su da se na njima prikazuju ekskluzivne haljine odabranoj klijenteli. Iako su bile bedno plaćene i jedva poštovane, iz nekog razloga oduvek su smatrane glamuroznim.
Krajem šezdesetih, svet manekenstva se znatno promenio i došlo je do striktne podele između manekenki i modela za fotografisanje. Honorari su im bili na zavidnom nivou, najbolje manekenke su mogli da traže i do hiljadu dolara po satu za jednu reviju u Milanu, a u Parizu čak i više. Tada se dogodila estetska transformacija i modni svet je zamenio Brižit Bardo bokove za dečačku građu bez oblina. Vodeća zvezda bila je Tvigi. Sa svega šesnaest godina i četrdeset i jednim kilogramom kada se pojavila na sceni (da, 41 kilogram), postavila je mršavost kao novi standard.
Zatim negde krajem sedamdesetih i osamdesetih godina, Bruk Šilds i Sindi Kraford zavladale su modnom industrijom. Čuvena zadnjica Bruk Šilds za Kelvin Klajn videla je burger ili dva. Moda je ušetala u devedesete dok su još vladale zgodne vitke devojke, zanosnih zategnutih tela. Naomi Kembel, Kristi Turlington, Linda Evanđelista nalazile su se neizostavno na naslovnicama za Vog i Harpers bazar. Onda je došla čuvena Kejt Mos i heroin šik.
Što je duže radila, to je više počela da primećuje devojke koje se bore sa nedostatkom hrane, živeći na dijetalnoj koka koli i cigaretama.
Pre dve godine izašao je interesantan intervju sa bivšom urednicom australijskog Voga – Kirsti Klemens. Odlučila je da stane na stranu manekenki i progovori javno o pravoj slici iza svog tog glamura.
Započela je karijeru osamdesetih, kada su manekenke i modeli bile obične devojke genetski predisponirane da budu visoke i mršavije, zdrave kose i sjajne kože, pune energije. Dozvoljavale su sebi da imaju ručak, oskudan, ali su ga imale. Bile su vitke, ali zdrave. Što je duže radila, to je više počela da primećuje devojke koje se bore sa nedostatkom hrane, živeći na dijetalnoj koka koli i cigaretama. Ponekad bi primećivala znake razvijanja anoreksije tako što bi se devojkama formirale nežne svetle dlačice svuda po telu, kao krzno – način na koji se telo bori da zadrži prirodnu temperaturu. Nikada u karijeri nije čula manekenku koja izjavljuje da joj je vrućina, pa makar je ogrnuli krznom i fotografisali u pustinji.
Ne znam kako da prikažem a da vam ne zazvuči banalno. Nije to odricanje od klope u Meku, niti čokoladne torte. To je odricanje od – skoro – svega. Od odrastanja, od porodice, veza, često i odricanje od školovanja jer su upravo to najbolje godine za bavljenje poslom. Pa šta sad, svako je krojač svoje sudbine, zar ne?
Neki od naših surovih komentara, kao i uvek, bili su “ona ima balvane od nogu”, “ona ima jeftinu facu”, „ona ima bubuljice”, “jao ona je previše anoreksična”. Da, previše anoreksična. Pleonazam?
Navodno, društvo je zabrinuto za probleme koji se odnose na nezdravu sliku o telu i poremećaje u ishrani i nestvarnim očekivanjima koja se propagiraju mladim devojkama putem modnih magazina. Kada se govori o tome ko je direktno kriv za portretisanje premršavih modela, na paljbi su prvo urednici magazina. Ali kažu da je malo komplikovanije od toga.
Moje iskustvo
Spremajući se za dolazeću reviju, na kojoj je trebalo da učestvujem, organizovan je fiting. Imajući neku okrnjenu viziju u glavi šta očekujem od manekenki, znala sam jedino da želim da budu proporcionalne. Najblaže rečeno, proporcionalne, ali tu su detalji uvek bitni. Dužina vrata, ruku, kose, lepota uskih gležnjeva, kolena, hod, lice. Dok smo se dogovarale koga bismo angažovale, nisam mogla a da se ne osećam kao da razmenjujem informacije o belom roblju. Jer, mi koristimo nečije telo kao predmet pomoću kojeg prikazujemo neki drugi predmet? I meni ume da bude nejasan ceo proces, moram da priznam. Neki od naših surovih komentara, kao i uvek, bili su “ona ima balvane od nogu”, “ona ima jeftinu facu”, “ona ima bubuljice”, “jao, ona je previše anoreksična”.
Da, previše anoreksična. Pleonazam? Potom sam saznala da je u pitanju devojka koja je model u krojačnici jednog izuzetno uticajnog i poznatog svetskog brenda. One su najčešće toliko mršave da vam postane neprijatno. Čuvena veličina nula u Americi, to jest, po prepoznavanju veličina kod nas je 32 (kao u Francuskoj). Za one koji su neupućeni u to šta je 32, dovoljno je da kažem da kod nas retko gde uopšte može čak i da se kupi odeća u toj veličini.
Ne znam kako dolazi do ukalupljavanja u svetske standarde i potrebe. Koliko god da smo ovde kao dizajneri svesni da su devojke kao i sve drugi ljudi, različite, i da ne mogu da budu savršene, postoji potraga za nekom idealnom, koja će na najbolji način predstaviti odeću i rad. Jedino što mogu da se pohvalim da u krugu svojih koleginica i kolega nisam još naletela na one koji forsiraju suviše mlade devojčice, niti preteranu mršavost. Određena ljudskost ipak postoji.
Ali da se vratimo na to da li je prva kokoška ili jaje, odnosno ko je kriv u tom zamršenom procesu dizajnera i modela.
Uzorci se ne rade u drugim veličinama, stoga što dizajneri očigledno ni ne žele da ih vide na oblijim ženama. Mnoge modne kuće su čak protiv toga da proizvode veličine kao što je 42, ni za prodaju. Ultimativni začarani krug.
„Fit” modeli započinju proces dizajniranja. Dizajneri stvaraju odeću na živim lutkama, skeletima (čula sam pre neki dan glasinu da između ostalog angažuju mršave devojke i zbog uštede na materijalu). Onda se ove kolekcije prikazuju na revijama gde ih nose takođe mršave manekenke, kao čačkalice. Jer dizajneri vole kako odeća pada na njihovim telima. Iz nekog bizarnog razloga, njihove vizije žena koje zamišljaju u svojim kreacijama su mlade devojke od 180 centimetara, izgleda dečaka u pubertetu.
Foto via Flickr user
Nakon revija, kolekcije su dostupne novinama za fotografisanje. Veličine su one koje su bile od samog početka, šivene na mršavicama u krojačnici. Dalje stilista mora da bira devojku za fotografisanje koja će moći da uđe u tu garderobu. Uzorci se ne rade u drugim veličinama, stoga što dizajneri očigledno ni ne žele da ih vide na oblijim ženama. Mnoge modne kuće su čak protiv toga da proizvode veličine kao što je 42, ni za prodaju. Ultimativni začarani krug.
Ukoliko se dogodi da se manekenke ugoje koji kilogram, i ne mogu da uđu u uzorke na kastingu, dobijaju ukor od agencije. Potom opet smršaju, svi im kažu kako izledaju dobro, dive im se. One onda umesto da održavaju tu kilažu, nastavljaju da ne jedu i mršave dalje, misleći da će biti poželjnije, da će dobiti još koji posao. A nema nikog da im kaže kad da stanu. Druge devojke, koje ne mogu da izgube grudi mršavljenjem, uklanjaju ih hirurškim putem.
Možda je previše jednostavno kriviti muškarce za postojeći problem. Svakako, neki muški dizajneri jesu krivi (čuvena izjava Karla Lagerfelda je da niko ne želi da vidi devojke sa oblinama). Ali postoji ujedno i pozamašan broj ženskih urednika magazina koje lično bivaju zaglavljene u stereotipima, žene koje često same imaju poremećaje u ishrani. Ne možemo poreći da odeća bolje pada na vitkom telu, ipak vitko ne znači super –izuzetno-mršavo.
__________________________________________________________________________
Pogledajte još kako izgleda život bez hrane:
___________________________________________________________________________
Već se neko vreme pitam zašto se standardi u modi i manekenstvu menjaju progresivno na gore po sve, sem po budžete modnih kompanija. I zašto se niko ne usprotivi? Jasno je da profit uvek ima moć, ali kako je moguće da sami dizajneri imaju toliku? Uobličavajući globalnu svest o lepoti i zdravlju.
Devojke u poslu su sve mlađe, počinju da rade sa 15 (jer je to donja granica u najvećem broju agencija), nekad i sa 14. Baš juče, pričala sam sa manekenkom sa kojom volim da radim. Raspitivala sam se o njenim planovima vezanim za karijeru. Vrlo svesna svega, rekla je kako će dati sebi još godinu dana, jer ionako ne želi da bude u svetu mode. Dve, tri godine radiš, a onda te svi zaborave. I to sa svega 23, 24. Desi se da ostaneš bez posla i bez škole. To definitivno nije rizik koji svako želi da preuzme. Smatram i da ne treba.
Često rade za kompenzacije (rad se naplaćuje garderobom dizajnera), i prođu dug put do prvog novca koji zarade. U međuvremenu, stotine sati rade pro bono, sakupljajući iskustvo. Za mnoge moda deluje zabavno i neozbiljno pa stoga sledi da je modeling više privilegija nego pravi posao. Sjaj industrije često kamuflira ponekad surove realnosti rada, kao što je politika prihvatanja poslova koji se odnose na golotinju i finansijska transparentnost (agencije zadržavaju veliki novac od bukinga manekena, ne dajući krajnje proračune troškova; prošle godine su tri manekenke podnele tužbu protiv njujorške agencije Next, jer im je navodno dužna 750,000 dolara).
Ne mogu da lažem i kažem da ne postoje oni kojima se posreći, i sa svega dvadeset godina i tek par u karijeri, dostignu megalomanske ugovore i sebi priušte nekretninu ili dve u nekoj svetskoj metropoli. Ali takvih je uvek najmanje. Ne treba se voditi ultra retkim primerima, pogotovo ako to znači da ćete da ugrozite sebe na ovaj ili onaj način.
Kakva je to idealna slika žene koju nam dizajneri i modni magovi propagiraju? Kakvi motivi stoje iza manipulacije ženskom potrebom da budemo poželjne, i našom ukorenjenom nesigurnošću?
Što se tiče pasivnih posmatrača, nemojte da imate neosnovane predrasude zato što niste upućeni u nešto. Svaki posao je posao, makar značilo da je vaša uloga samo da budete lepi i mršavi. A „samo” očigledno nije uvek jedino.
