Milan Marinković – Nacionalizam naš nasušni: Upoznaj neprijatelja da bi ga lakše pobedio

Nacionalizam, kao uostalom i svaki tip kolektivizma, u isto vreme je i iracionalan i racionalan: iracionalan jer se pojedinac nekritički stavlja na stranu kolektiva kojem pripada pukom igrom slučaja a ne kao rezultat svesne odluke, pri tome ne mareći za etičku ispravnost čina koje taj njegov kolektiv u datoj situaciji vrši; a opet racionalan – jer je oportunistički, budući da pripadnost grupi (po mogućstvu što većoj) po definiciji smanjuje opasnosti koje pojedinca potencijalno vrebaju kad je izvan kolektiva (na „vetrometini“)

Piše: Milan Marinković, E-novine

Nacionalizam – ta naša večita tema i nepresušni izvor kritičko-analitičke inspiracije. Do sada smo se uglavnom bavili negativnom kritikom nacionalizma pokušavajući da objasnimo zbog čega je štetan i opasan, ali malo je pažnje posvećeno njegovim dubljim korenima.

U svojoj biti, nacionalizam je tek jedan od mnogobrojnih oblika ljudske sklonosti da se identifikuje sa zajednicom čiji je sastavni deo. Čovek u životu ne može sve sam, zato je udruživanje u određeni kolektiv razumljiva potreba otkako je sveta. No, da li to znači da se neizostavno i u svakoj prilici mora biti solidaran sa svakom akcijom koju taj kolektiv poduzima ili većinski podržava? Ne mora, ali je nekako lakše, a i kudikamo bezbednije, utopiti se u masu, makar i nečiste savesti, nego rizikovati platiti potencijalno skupu cenu suprotstavljanja.

Pri pokušaju da razumemo fenomen nacionalizma bi nam od pomoći mogao biti jedan naizgled banalan primer nenacionalističke identifikacije sa kolektivom. Svi se verovatno sećamo đačkih tuča koje su predstavljale sastavni deo našeg odrastanja, bez obzira jesmo li lično u njima učestvovali ili nismo, a i oni koji se možda nisu aktivno tukli, ili barem ne često, indirektno su učestvovali kao navijači za jednu od sukobljenih strana (devojčice i ne toliko, ali dečaci svakako).

Kada bi došlo do tuče između dva učenika istog odeljenja, svako od posmatrača bi navijao (a katkad i „uskočio“) za onog ko je njemu bolji drug. Međutim, ako bi se pokarabasili „petlići“ iz dva različita odeljenja, takoreći prirodno je bilo da se navija za svog odeljenjskog druga, čak i kada je on bio neupitno kriv što je došlo do „makljaže“ (prvi počeo, provocirao bez povoda i sl.). Bilo je možda tu i tamo pojedinaca koji bi se usudili da navijaju za onoga iz drugog odeljenja ukoliko su iz nekog razloga sa njim bili u privatno boljim odnosima nego sa svojim odeljenjskim kolegom, ali takvi su predstavljali retke izuzetke („koji potvrđuju pravilo“), a neretko su baš zbog pomenute „nelojalnosti“ bivali odbačeni i prokaženi od strane „svojih“ iz odeljenja.

Šta onda tek reći za masovne tuče tipa odeljenje protiv odeljenja ili, čak, škola protiv škole (koje su sve popularnije među današnjim, sve razularenijim generacijama). Mic po mic, i eto nas na kraju tog spontanog, takoreći „samopodrazumevajućeg lanca ishrane“, koji kulminira mnogo ozbiljnijim „tučama“ – naroda protiv naroda ili države protiv države. Tako od samo na prvi pogled glupog i besmislenog primera stižemo gotovo do suštine tog masovnog fenomena nacionalizma.

Za one, pak, kojima ovakvo poređenje možda zvuči glupo i neadekvatno, imam nešto opipljiviji primer. U vreme pred raspad Jugoslavije bio sam klinac kojeg je politika slabo interesovala (u tim godinama je to valjda i logično). Moji „politički stavovi“ svodili su se na želju da Jugoslavija nekako opstane, a ukoliko to nije moguće, onda da se bar raziđemo mirno i da ostanemo u prijateljskim odnosima (delom posledica moje „sebične“ ambicije da i dalje idem u Hrvatsku na more, uz neizostavnu usputnu posetu Sarajevu – mom zauvek najdražem gradu). Nažalost, nije mi se ostvarilo ni jedno ni drugo.

Među tada viđenijim političarima, kad se već ispovedam, nisu mi se dopadali ni Sloba ni Franjo (potonji mi je bio posebno antipatičan kao pojava). Jedini koji mi je delovao normalno bio je Alija Izetbegović jer je zračio nekom mirnoćom i umerenošću u nastupu. Ponavljam, politika mi je bila dosadna, tako da sam utisak o političarima gradio na bazi površnih audio-vizuelnih impresija koje su ovi emitovali.

Ono što, međutim, odlično pamtim iz tog doba – a što je jako bitno za ovu priču – jeste nagla promena koja se kod običnih ljudi koje sam lično poznavao dogodila kada je rat počeo. Niko od tih ljudi do tog trenutka nije bio nikakav srpski nacionalista, štaviše su se smatrali velikim Jugoslovenima (neki od njih su i do dana današnjeg ostali iskreni jugonostalgičari), ali kad je izbio rat – maltene svi su odjednom počeli da srbuju kao ludi. Čak i oni koji su bili protiv Miloševića kao političara, nisu dovodili u pitanje svoju podršku srpskoj strani u ratu.

Ako ih se u početku donekle i moglo razumeti usled strahovite režimske ratne propagande koja im je servirala sasvim iskrivljenu sliku o tome šta se zaista događa u ratom zahvaćenim ex-YU republikama, teško je opravdati bezrezervnu podršku koju su Miloševićevoj ratnoj mašineriji nastavili da daju kasnije, kada je već postalo jasno da stvari ne stoje baš tako kako se možda na početku činilo i da srpske snage mnogo više vode osvajački pohod uz jezive zločine nad nesrpkim civilnim stanovništvom nego što tobože štite „goloruku srpsku nejač“ od „ustaško-balijskih koljača“.

Prisećajući se raznih političkih rasprava i diskusija u vezi sa ratom kojima sam u to doba prisustvovao i imao priliku da čujem svakojake „argumente“ gorljivih branilaca „(veliko)srpske stvari“, došao sam do zaključka o tome kako je otprilike izgledala „logika“ prosečnog građanima Srbije, sveže zapljusnutog neopisivim talasom etničkog nacionalizma: „Dobro, možda mi Srbi baš i nismo tolike cvećke u celoj priči, ali jebiga – rat je, normalno je da ću biti na strani svog naroda!“

Pitanje za milion dolara glasi: da li bi se prosečni građanin neke daleko modernije, razvijenije i civilizovanije države u identičnoj situaciji i sličnom istorijskom kontekstu ponašao i razmišljao drugačije? Iskreno, ne znam odgovor. Do pre neku godinu bih bez razmišljanja rekao da „nema teorije“ i da je tako nešto moguće samo kod primitivaca kakvi smo mi i nama slični, duboko uveren da su ljudi na Zapadu odavno preležali tu vrstu „dečjih bolesti“, ali danas više nisam baš preterano siguran u to. Jer, podsećam, sve dok nije počeo rat, a pogotovo sa njim povezana režimska propaganda, ni ovde taj agresivno-samoljubivi (etno)nacionalizam nije bio toliko upečatljivo izražen, iako nesumnjivo jeste postojao i polako ali nezaustavljivo počinjao da zahvata sve segmente društva.

Nije li, naposletku, i poznata teza o „američkoj izuzetnosti“ (exceptionalism), koje su puna usta svim američkim predsednicima ali i mnogim običnim Amerikancima, klasičan primer nacionalizma koji postoji i u najnaprednijem delu sveta, i to kao nešto toliko normalno i usađeno u ljude da ga se čak ni ne prepoznaje kao nacionalizam (u izvesnom smislu možda čak i vid kultur-rasizma)?

Nacionalizam je, dakle, po svemu sudeći duboko ukorenjem u svakom narodu, a na koji će se i kakav način ispoljiti zavisi prevashodno od ukupnih okolnosti koje datu zajednicu okružuju i na taj način posredno oblikuju njen trenutni „sistem vrednosti“. To me je navelo da se zapitam da li nacionalizam može biti i pozitivan? Možda i može, ali jedino i isključivo onda kada je lišen svake primese etnocentrizma i tribalizma.

Takav nacionalizam – ako je to uopšte nacionalizam – bi se uslovno mogao nazvati „konstruktivnim patriotizmom“. To vam je ono kad se pripadnici jedne nacije – naglašavam: nacije kao države, a ne etničkog naroda ili plemena – udruže oko plemenite ideje da skupa, vlastitim radom i trudom, izgrade zajednicu na koju će se moći ponositi kao na uređeno, prijatno i bezbedno mesto za život. Prvo što mi pade na pamet jesu čuvene radne akcije u ondašnjoj SFRJ koje su u velikoj meri pomogle da se ratom porušena zemlja ponovo izgradi za relativno kratko vreme i sa priličnim uspehom. Iako termin „jugoslovenski nacionalizam“ nije zvanično korišćen, masovan odziv na radne akcije jeste bio nešto što se može svrstati u tu kategoriju. Utoliko pre što je Jugoslavija u znatno većoj meri ličila na modernu naciju nego što je to bilo koja od državolikih tvorevina nastalih njenim nepromišljenim (samo)ubistvom.

Ali, kao što se baš na primeru Jugoslavije najbolje pokazalo, taj (varljivi) „pozitivni nacionalizam“ već koliko sutra, kad se okolnosti dovoljno promene, vrlo lako može (d)evoluirati u svog negativnog, destruktivnog brata blizanca, kojeg u najširem smislu možemo krstiti nacional-šovinizam, i čije su nam razorne posledice tako dobro poznate.

Stoga je nacionalizam, kao uostalom i svaki tip kolektivizma, u isto vreme i iracionalan i racionalan: iracionalan jer se pojedinac nekritički stavlja na stranu kolektiva kojem pripada pukom igrom slučaja a ne kao rezultat svesne odluke, pri tome ne mareći za etičku ispravnost čina koje taj njegov kolektiv u datoj situaciji vrši; a opet racionalan – jer je oportunistički, budući da pripadnost grupi (po mogućstvu što većoj) po definiciji smanjuje opasnosti koje pojedinca potencijalno vrebaju kad je izvan kolektiva (na „vetrometini“).

U iracionalnoj polovini prirode nacionalizma ujedno leže i njegovi brojni paradoksi. Kao ilustrativan primer bih pomenuo ostrašćene fudbalske navijače koji sebe smatraju velikim nacionalistima. Vatreni navijač (huligan), recimo Partizana, koji za sebe ponosno tvrdi da je „nepopravljivi srpski nacionalista“, će navijati protiv Crvene zvezde čak i kada ova igra utakmicu sa nekom inostranom ekipom u kakvom međunarodnom takmičenju, uprkos tome što bi bilo logično da jedan nacionalista uvek navija za tim iz svoje zemlje kada ovaj ide „na megdan (mrskom) tuđinu“. Isti je, naravno, slučaj i sa „zvezdašima“ kad je u pitanju Partizan (verujem da nije drugačije ni kod „bivše braće“: Dinamo vs. Hajduk, Željo vs. Sarajevo…). Huligani, naravno, imaju svoj prepoznatljiv, samo njima logičan rezon: ne možeš ti nikad da voliš svoj klub koliko ja mogu da ga mrzim!

Elem, opasku o navijačima sam napravio čisto da bih pokazao koliko se apsurdno jedan nacionalista može ponašati u pojedinim situacijama. Pa ipak, bez obzira na sve apsurde i paradokse – ili možda upravo zbog njih – nacionalizam je izgleda pojava imanentna homosapiensu našeg doba. To ni slučajno ne znači da od borbe protiv nacionalizma treba odustati, ma koliko delovala uzaludno, ali je zato važno razumeti korene nacionalizma upravo kako bismo mu se efikasnije suprotstavili. Prema onoj narodnoj: upoznaj neprijatelja da bi ga lakše pobedio.