Hermann Hesse: Ulomak iz romana Stepski vuk

(…) Kod mene je beda možda bila više materijalna i moralna, kod tebe duhovna – ali je put bio isti. Zar misliš da ne mogu da shvatim tvoj strah od fokstrota, tvoju odvratnost prema barovima i dvoranama za igru i tvoje rogušenje protiv džeza i svih tih drangulija? Shvatila sam sve to isuviše dobro, kao i tvoje gnušanje prema politici, tvoju tugu zbog blebetanja i neodgovornog poslovanja raznih stranaka i štampe, tvoje očajanje zbog rata, kako prošlog tako i budućeg, zbog načina na koji se danas misli, čita, gradi, svira, proslavlja i stiče obrazovanje! U pravu si, Stepski Vuče, po hiljadu puta si u pravu, pa ipak moraš da propadneš. Tvoji zahtevi su odviše visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i nemarni svet, zadovoljan tako sitnim stvarima, koji te odbacuje od sebe jer ti za njega imaš jednu suvišnu dimenziju. Ko danas hoće da živi i da uživa u tome, ne sme da bude kao što smo ti i ja. Ko umesto cinguljanja traži muziku, umesto razonode radost, umesto novca dušu, ko umesto špekulisanja traži istinski rad, a umesto igre istinsku strast, tome ovaj lepuškasti svet ne može biti domovina…

 

Oborila je oči i utonula u misli.

– Hermina, – pozvao sam je nežno – sestro, kako ti dobro vidiš! Pa ipak si me ti naučila da igram fokstrot! Ali kako ti to misliš da ljudi kao što smo mi, stvorenja sa jednom suvišnom dimenzijom, ne mogu da žive ovde? Zbog čega je to tako? Da li je to tako samo u naše vreme? Ili je uvek bilo?

– Ne znam. U prilog svetu hoću da pretpostavim da je krivo samo naše vreme, da je to samo neka bolest i trenutna nesreća. Vođe iz petnih žila, i uspešno, rade za budući rat, a mi ostali za to vreme igramo fokstrot, zarađujemo novac i jedemo čokoladne bombone – a u takvo vreme svet mora da izgleda kukavno. Nadajmo se da su druga vremena bila bolja i da će opet postati bolja, bogatija, dublja i šira. Ali nama time nije pomoženo. A možda je uvek bilo tako…

– Uvek kao i danas? Zar je uvek postojao samo svet političara, crnoberzijanaca, kelnera i bonvivana, svet u kome nije bilo vazduha za ljude?

– Ne znam. To ne zna niko. A i svejedno je. Ali trenutno mislim na tvog ljubimca, prijatelja, o kome si mi katkada pričao i čija si mi pisma čitao, mislim na Mocarta. Kako je bilo s njim? Ko je u njegovo vreme vladao svetom, skidao kajmak, davao ton i ko je onda nešto značio: Mocart ili plitki, prosečni ljudi? A kako je umro i kako je sahranjen? I zato mislim da je uvek bilo tako i da će uvek biti, a ono što škole nazivaju „istorijom sveta“ i što iz nje treba naučiti napamet u cilju obrazovanja, sa svim herojima, genijima, velikim delima i osećanjima, samo je obmana koju su izmislili učitelji u prosvetne svrhe, da bi deca bila nečim zabavljena, za vreme propisanih školskih godina. Uvek je bilo tako, i uvek će biti, da svet, novac i vlast pripadaju sitnim i plitkim ljudima, a ostalim, pravim ljudima da ne pripada ništa. Ništa sem smrti.

 

– Ništa drugo?

– O da, večnost.

– Misliš na ime, na slavu kod budućeg pokolenja?

– Ne, Vuče, ne na slavu; zar ona predstavlja nekakvu vrednost? Zar veruješ da su svi istinski, plemeniti i potpuni ljudi postali slavni i poznati i pokolenju koje je došlo posle njih?

– Ne, razume se da nisu.

– Dakle, nije u pitanju slava. Slava postoji samo u pojmu obrazovanja, ona je stvar učitelja po školama. Ne radi se o slavi, o ne! Radi se o onom što ja nazivam večnošću. Pobožni to nazivaju božjim carstvom. Mislim: svi mi ljudi sa većim zahtevima, sa čežnjom, sa jednom dimenzijom više ne bismo mogli da živimo da sem vazduha ovog sveta nema i drugog vazduha u kome može da se diše, da sem vremena ne postoji još i večnost, a to je carstvo prvih ljudi. Tamo dolaze i Mocartova muzika i pesme tvojih pesnika, tamo dolaze sveci koji su činili čuda, umirali mečeničkom smrću i ljudima pružali svetao primer. Ali u večnost isto tako ide i slika svakog istinskog dela, snaga svakog istinskog osećanja, iako to niko ne zna i ne vidi i ne zapisuje da bi sačuvao za buduće pokolenje. U večnosti ne postoji buduće pokolenje.

– U pravu si – rekao sam.

– O tome su ipak najviše znali pobožni ljudi – produži ona zamišljeno. – Zato su stvorili svece i ono što su nazvali „zajednicom svetaca“. Sveci su pravi ljudi, mlađa braća Spasitelja. Čitavog svog života nalazimo se na putu ka njima, svakim dobrim delom, svakom hrabrom mišlju i svakom ljubavlju. U ranija vremena slikari su prikazivali „zajednicu svetaca“ u zlaćanom nebu, a njih ozarene, lepe i spokojne – a ta zajednica nije ništa drugo nego ono što sam malo prije nazvala „večnošću“. To je carstvo s one strane vremena i varke. Tamo je naše mesto, tamo je naša domovina, tamo nas vuče strepnja naših srca, Stepski Vuče, i zato čeznemo za smrću. Tamo ćeš ponovo naći svog Getea, svog Novalisa i Mocarta, a ja moje svece, Kristofera, Filipa od Nerija i sve druge. Postoje mnogi sveci koji su isprva bili veliki grešnici, greh također može da bude put ka svetosti, greh kao i porok. Tebi će biti smešno, ali ja često pomišljam da bi možda i moj prijatelj Pablo mogao da bude skriveni svetac. Oh, Hari, moramo da gazimo preko tolikog blata i besmislica da bismo stigli kući! A nemamo nikoga da nas vodi, jedini nam je vođa čežnja za domom.

 

| Herman Hese, STEPSKI VUK, Peto izdanje, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd, 1985., str.124-127 |

Prometej