Branko Ðurić Ðuro: Od Vardara do Triglava svi smo bili ovce za šišanje
Ta nebulozna komanda „Atomski zdesna“ apsolutno je primjenljiva na ono što se dogodilo na Balkanu. Svi smo bili izmanipulisani i ošišani.
Autor: kurir.rs
Branko Ðurić Ðuro nosi jednu od glavnih rola u ostvarenju Srđana Dragojevića „Atomski zdesna“, jednom od favorita za najviše nagrade festivala Filmski susreti u Nišu.
Za Kurir ovaj glumac sa jakom notom jugonostalgije govori o tome što se događalo i što se dešava i otkriva zašto mu je bilo lako da glumi ratnog veterana.
Film „Atomski zdesna“ je gorko-slatka priča o manipulaciji sa prodajom stanova. Ima li u njemu više od toga?
– Ta nebulozna komanda „Atomski zdesna“, za koju svi mi koji smo bili u vojsci znamo šta znači, apsolutno je primenljiva na ono što se dogodilo i što se događa na Balkanu. Glavna metafora tog filma je što smo mi kao narod, a kad kažem „mi“, mislim za sve nas od Vardara do Triglava, stvarno takve ovce pogodne za sve vrste šišanja. U jednom trenutku smo svi bili izmanipulisani i „ošišani“. Ovaj film je malo, ali precizno ogledalo našeg mentaliteta.
Mislite li na ratna dešavanja?
– Mislim baš na to. Zbog tog „bremena“ koje nosim lako mi je da neke uloge odglumim, kao, recimo, ulogu ratnog veterana u „Atomski zdesna“. Uvek je dobro da glumac ima neka lična iskustva, koja može da ugradi u lik. Ja sam tu emociju lako uneo u moj monolog. Na početku rata bio sam u Sarajevu i doživeo mnogo toga, uključujući i bombardovanje Markala. Sve što ste vi gledali na televiziji ja sam gledao uživo. Zato mi je lako da glumim takve uloge. Ne igraš nešto što je daleko, ne moraš da tražiš nešto u sebi, već, nažalost, imaš „pravi materijal“.
Kako se osećate u Nišu, očekujete li neku nagradu?
– Zbog onog što se desilo u Jugoslaviji svi smo postali stranci, odnosno međunarodni glumci. Ne tako davno nisam mogao ni sanjati da ću biti strani glumac u Nišu. Kada je reč o nagradama, kad sam bio student na akademiji, da mi je neko rekao da će Mira Banjac pohvaliti moju ulogu, odgovorio bih: „To će mi biti najveća nagrada“. Nisam ni sanjao da će me Mira ikada pomenuti, a kamoli me pohvaliti. Evo u Nišu tu sam nagradu dobio.
Koja vam je uloga najdraža?
– Najviše se dičim ulogom oca troje dece. Profesionalno, ne delim uloge na komične i tragične, sve ih uzimam krajnje ozbiljno. Iz iskustva znam da je mnogo teže napraviti neku komičnu ulogu jer u komediji imaš obavezu da zasmeješ publiku. Tragične uloge se lako svrstaju u „art“, čak i kad ne znaš o čemu je reč.
Radili ste i u holivudskim ostvarenjima. Kakvo je to iskustvo?
– Nema velike razlike osim u novcu koji se ulaže u film. Ne prave se kompromisi kao kod nas, sve se radi onako kako režiser želi. Međutim, to može da dovede i do sterilnosti filma. Kad je sve moguće, onda nema izazova.
Kako gledate na budućnost? Da li vam je gluma ispunila snove?
– Srbija je nekako najplodnije tlo za glumce i moji snovi na akademiji bili su vezani baš za srpske glumce. Te mi se želje polako ostvaruju. Igrao sam sa pokojnim Borom Todorovićem, sa Bogdanom Diklićem, sad sa Mirom Banjac, ali moje želje nisu vezane za određene ljude. Važno je igrati sa dobrim ljudima jer si i ti tada bolji. Baš sam nedavno razmišljao o tome. Shvatio sam da kad igram tenis sa slabijim od sebe, igram slabije. Uvek glumim bolje kada igram sa boljima od sebe. Zato bih igrao u pozorištu. Nije važno koje uloge, samo da igram sa boljima od sebe.
Potresna uloga
GLEDAO SAM FILM SA KNEDLOM U GRLU
Ðurić priznaje da ga je uloga u „Atomski zdesna“ duboko potresla.
– Kada sam prvi put gledao taj film sa publikom, zastala mi je knedla u grlu. Kad je počeo moj monolog, publika se, za razliku od mene, smejala, nije znala šta sledi. Toliko mi je bilo nezgodno da sam se sklonio, nisam mogao da ih gledam u trenutku kada im se smeh zaledio na usnama.
