Dajte rezoluciju
Kako stoje stvari, do kraja života pisaću jedan te isti tekst s jednom te istom porukom – nema genocidnih naroda. Svaki narod može učiniti genocid. Za to je potreban nesrećan sticaj okolnosti i društvo ogrezlo u autoritarnost. Cristopher R. Browning će to reći ovako: treba da budu ispunjeni situacioni i institucionalni uslovi za genocid. Da ne bude zabune – potrebna je i izvesna priprema. O toj pripremi detaljno je pak pisao Nenad Dimitrijević u knjizi „Dužnost da se odgovori“. Dimitrijević kaže da se prvo jedna grupa arbitrarno izdvoji i označi kao meta, recimo tako što se kaže da je nanela štetu ili da već dugo nanosi štetu „našoj“ grupi; zatim se članovi te grupe dehumanizuju, predstave se kao ljudi manje vredni od „nas“; što naposletku vodi ka zaključku da ne samo da nije strašno ako se svi oni pobiju, nego je i poželjno istrebiti ih – jer, em su krivi em nisu ljudi kao „mi“.
Samo što Dimitrijević ne ide tako daleko kako je otišao Daniel Jonah Goldhagen u knjizi „Hitlerovi dobrovoljni dželati“.1 Goldhagen ne samo što tvrdi, kao Dimitrijević, da se mora uspostaviti dominantni narativ o arbitrarno izabranoj kolektivnoj meti za istrebljenje već dodaje i da svaki član „naše“ grupe taj narativ mora prihvatiti kao istinu i dobrovoljno se ponašati u skladu s njom. Drugim rečima, Goldhagen dodaje uslove ideološke i kulturne potpune homogenosti. Da Goldhagen greši, ubedljivo je pokazao Browning. On je tačku po tačku osporavao Goldhagenove tvrdnje o dubokoj ukorenjenosti i sveopštoj raširenosti eliminacionističkog antisemitizma među Nemcima. Za razliku od Goldhagena, Browning će dakle pokazati da dobrovoljno prihvatanje eliminacionističkog narativa i vera u njega uopšte nisu neophodni.
Naprotiv, i ljudi koji uopšte ne veruju u antisemitske eliminacionističke izmišljotine lako mogu postati masovne ubice i saučesnici u genocidu. Ne zbog svojih uverenja, nego zato što su se našli u situaciji u kojoj stroga hijerarhijska slepa poslušnost (institucionalni uslov) i pripadanje grupi (kulturni uslov) vrše na njih pritisak da urade nešto s čim uopšte ne moraju da se slažu i za šta u stvari jasno vide da je pogrešno. Ali nemaju smelosti (iz dva navedena razloga) da se tome suprotstave i da to odbiju. Ako mene pitate, Browningova teza je strašnija od Goldhagenove. Goldhagen kaže da su potrebni (ideološki) monstrumi da bi se učinio genocid. Browning pak tvrdi da svaki obični čovek ili grupa običnih ljudi lišeni svake ideološke ostrašćenosti mogu postati masovne ubice i saučesnici u genocidu. Ali, iz Browningovih uvida, za razliku od Goldhagenovih, nije moguće izvesti zaključak o genocidnim narodima.
Ne znam da li je to dovoljno za uzdah olakšanja ili bismo morali ozbiljno da se zabrinemo. U predlogu nove rezolucije o kojoj će se ovih dana razgovarati u skupštini Ujedinjenih nacija, ako je suditi po onome što čitamo u vestima, nema ničega spornog. To su već primetili i lepo objasnili barem neki autori: recimo, Ivan Milenković u svom tekstu i Srđan Milošević kao gost u nedelju uveče u emisiji Utisak nedelje. Nema se tome mnogo šta ni dodati ni oduzeti. Ovaj novi predlog rezolucije praktično je blizanac britanskog predloga rezolucije Savetu bezbednosti UN-a iz leta 2015. Tada ta rezolucija nije prošla zbog veta Rusije, koja je opet veto uložila na molbu ondašnjeg predsednika Srbije. Zanimljivo je da su se i onda čuli apsolutno isti argumenti (uključujući i svetsku zaveru protiv Srba) protiv tadašnjeg predloga koje slušamo i danas. Ništa se u ovih desetak godina nije promenilo. Nismo se pomerili ni korak iz blatnjavog šanca „srpskog“ resantimanskog nacionalizma.
Koga zanima, može da pogleda i knjigu Sofije Mandić „U krugu negacije“: tu se lepo vidi kako se vrtimo u krug, i pre i posle neobičnog/neočekivanog iskoraka – deklaracije o Srebrenici Narodne skupštine iz 2010. Sve što su 2015. i ove 2024. predstavnici režima izgovorili o predlozima onda Britanije a danas Nemačke i Ruande lako se može odbaciti na osnovu teksta koji je 2010. usvojila Narodna skupština. Samo, što nas ti dokumenti koje usvaja ovdašnja skupština, počevši od zakona a završivši s deklaracijama, očigledno ni na šta ne obavezuju. Nije stvar u tome da li nas drugi poštuju ili ne, mi tako jasno i demonstrativno ne poštujemo sami sebe. Sve što smo rekli juče, danas može da ne važi ako nam tako više odgovara. To je Srbija iz poslednje, sad već skoro decenije i po novoradikalske vlasti.
(Ovde dodajem i jednu napomenu: Mandić je u knjizi uverljivo pokazala da se negiranje genocida kod novoradikala zapravo svodi na poricanje zločina uopšte. Ona se sasvim razumno zapitala zar je lakše videti „srpski“ narod kao zločinački, ako presudu o genocidu odbacujemo jer ona taj „srpski“ narod tobože čini genocidnim. Radikali su u skupštini često ponavljali taj kvaziargument – u Srebrenici je bio strašan zločin, ali ne i genocid. Iz čega bi se dalo zaključiti da oni „srpski“ narod zaista, sledeći njihovu uvrnutu logiku, ne vide kao genocidni, ali na njega očito gledaju kao na zločinački. Samo što nije tako. U toj naopakoj retorskoj akrobatici, pokazuje Mandić, oni ospore genocid tako što kažu da je u Srebrenici ipak bio „samo“ strašan zločin, a onda u narednim koracima ospore i to da je zločina uopšte bilo.)
Više nije pitanje šta je istina o Srebrenici i da li je tamo bilo ili nije bilo genocida, jer znamo istinu i znamo da je bio genocid (u vezi s tim, informativan za čitaoca može biti, recimo, razgovor iz 2016. pod nazivom „Javni čas o Srebrenici“; posebno korisno što se istine o Srebrenici tiče, čitaocu može biti ono što je tada rekao Nemanja Stjepanović), stvar je u nečemu drugom: zašto uprkos istini i dokazima i presudama ovdašnjim vlastima iz proteklih deset godina i dalje smeta kada se ta istina javno iznese i kada se kaže da nas ona obavezuje na neke sasvim razumne stvari: da je ne poričemo; da ne slavimo ubice; da se u školama deca obrazuju tako da se zločin više nikada ne ponovi?
Odgovor je jednostavan: stvar nije u istini, već u onome što je Browning označio kao institucionalni uslov da genocid uopšte bude moguć. Kada govori o institucijama, Browning uglavnom misli na ideološke aparate države. A pod institucionalnim uslovom on misli na sledeće učinke tih aparata: podređenost pojedinca kolektivu; mirenje s tim da kolektiv pojedincu može nametnuti bilo šta, a ako pojedinac to ne prihvati, biće odbačen i lišen zaštite; što se dalje svodi na zahtev za slepu poslušnost čije prihvatanje deluje gotovo kao razumno u datim okolnostima; s tim u vezi je onda i suspenzija moralnog rasuđivanja, to jest prenošenje odgovornosti za učinjeno delo na druge, na višim lestvicama u hijerarhiji, sve do samog njenog vrha. S tim što se na vrhu nalazi osoba koja ne mora da položi račun, jer u takvom poretku nema kome da ga položi. Jeste, govorimo o totalnoj razobručenosti vlasti na čijem je čelu osoba koja praktično može da uradi šta god joj padne na pamet, jer je niko, odnosno nijedna institucija ne kontroliše.
I tu sad vidimo zašto se ovaj režim zgraža nad predloženim rezolucijama. Njima, režimu dakle, ne odriče se od apsolutne moći i totalne neodgovornosti. Iako ova nova rezolucija, ako prođe, ne bi bila obavezujuća, za razliku od one britanske koja je mogla biti, ona jeste nekakav korak u smeru prisiljavanja ovdašnjeg obnovljenog starog režima da prizna i prihvati odgovornost za svoja (zlo)dela. U režimu pod kojim je odgovornost ružna reč, na predloge takvih rezolucija reaguje se gotovo instinktivno odbranaški. I da onda zaključimo: nije ovom režimu ni do istine ni do pravde, niti do zaštite nacije od tobožnjeg poniženja, kada se bori protiv rezolucije; njemu je do nesputane moći. Odbačena istina o genocidu, za njih je samo kolateralna šteta u goloj borbi za još vlasti. Ali pravo pitanje zapravo glasi: šta bi ta istina mogla da znači nama?
Peščanik.net
- Danijel Jona Goldhagen, „Hitlerovi dobrovoljni dželati. Obični Nemci i holokaust“, prevela Gordana Vučićević (Beograd: B92, 1998).
***
