Vreme definiše ljude… Ili su, ipak, ljudi ti koji – svojim mentalnim sklopom, stavovima i ukusom – predstavljaju osnovnu odrednicu neke ere? Koji god od pomenuta dva stanovišta je ispravan, čini se da svaka generacija priziva neka prošla, po pravilu, uvek bolja vremena.
Osvešćen, slobodouman, beskompromisan muškarac, sa integritetom i jasnim stavom je u savremenom dobu postao vrsta u izumiranju, ugrožen od strane novouspostavljenih društvenih obrazaca. Isti su oličeni u vidu nekritičkog priklanjanja serviranom trendu feminizacije jačeg pola i sve većoj sklonosti ka plivanju nizvodno, u zoni komfora, među bezličnom zombi-masom. Usput je anesteziran površnom zabavom, zadovoljen prosekom i uplašen nerealno visokim materijalističkim očekivanjima koja su pred njim postavljena. Izlaz je pronašao u imanju, a ne bivanju i time lišio sebe duha. Lepši pol, s druge strane, danas robuje nametnutim standardima uniformnosti, plastične i sterilne lepote lišene bilo kakve harizme u svojoj osnovi. Površnost i ispraznost postali su opšte mesto i garant bogatog društvenog života, dok su bahatost i potenciranje nadmoćnog stava među ženama, potpomognutim ideologijom političke korektnosti, doveli do besomučne trke za karijerističkim samopotvrđivanjem kao kompenzacijom za rastuću usamljenost. A sve zajedno je uslovilo zamenu uloga i otvoren sukob između muškarca i žene i, posledično, rastuću otuđenost.
Na jednoj ovakvoj pozornici Fabian Perez je prepoznat kao neko ko budi – u onim malobrojnim, neuklopljenim u nametnute šablone – zov za vremenom obojenim hipnotišućom poetikom noar atmosfere, romantikom, prefinjenošću i uglađenošću. Ovaj argentinski slikar je živeo svoje slike. Bordeli, ilegalni noćni klubovi, kocka, druga strana zakona i Crno božanstvo, kako je noć definisao Edgar Alan Po, prirodno su Perezovo okruženje tokom formativnih godina života koje je dobio iz očevog nasledstva.
Drugi spektar njegove ličnosti, onaj sa strašću ka umetnosti, negovan je brižljivo od strane majke. Ovaj spoj dve (naizgled) suprostavljene strane je morao da izrodi nešto što će isplivati na površinu, bilo to u obliku komete koja će izgoreti u plamenu samodestrukcije, bilo u obliku ekscentrika koji će snagom svoje kreativnosti učiniti svet bar malo lepšim. Potonje je prevagnulo, iako je linija koja je Pereza odvajala od ambisa izgubljene borbe sa sopstvenim demonima usled prerane smrti oba roditelja bila veoma tanka. Spas je pronađen u slikarstvu, a bekstvo od užasa mnoštva pitanja u glavi je vodilo pravo ka budističkoj disciplini koja je u velikoj meri poslužila kao osnova u umetničkom radu ovog slikara, budući da je važan period svog života proveo u Japanu.
Ljubitelji Perezovog stvaralaštva su one evolutivne greške koje su, izgubivši korak s vremenom, trajno ostale opijene filmskom magijom Melvilovog Samuraja u kome Delon otelotvoruje samotnjaka izražene individualnosti i sa isto tako naglašenim osećajem za ukus, odmerenost, suptilnost, stil, galantnost i, nadasve, tišinu. Tišinu koja ponekad tako mnogo govori. Upravo takvi su likovi koji defiluju kroz dela argentinskog slikara.
To su ćutljivi melanholici obavijeni aurom mističnosti koja je dodatno naglašena licima skrivenim senkama oboda šešira. Ukoliko bi isti oživeli, iskoračili iz platna i progovorili, čini se da bi istog trena pred nama vaskrsao Bogart sa svojim osobenim, viskijem obojenim, glasom.
Fabian Perez svojim slikama portretiše arhetipski lik femme fatale, muze i boginje. Njena površina je okovana ledom ispod koga se nalazi vulkan strasti. Ona je divlja, jedinstvena i nepredvidiva. U njenu čast su napisani najlepši stihovi, a žrtve prinete na njenom oltaru tokom istorije ljudske civilizacije su bezbrojne. Perez ju je predstavio kao bludnog predatora koji jednim pogledom parališe žrtvu.
Kurtizana oslonjena o šank, obavijena oblakom dima cigarete je u svetu vesterna bila dovoljan razlog za započinjanje dvoboja u prašnjavoj ulici ispred saluna krcatog revolverima. Na platnu se pojavljuje kao oličenje seksepila, samopouzdanja i moći. Njena usamljenost je ponekad opijajuće privlačna, a red umetničkih dela direktno inspirisanih predstavom ovakve žene toliko je dug da bi svet bio nepodnošljivo mesto za život bez istih. Poput efekta leptira, jedan njen nonšanlantni pokret je u stanju da izazove kataklizmične događaje, razaranja i ratove.
Sve zajedno iz Perezovog opusa kao da predstavlja pozornicu na kojoj se odvijaju scene iz pesama Toma Vejtsa u kojima antiheroji s opuštenim kravatama svoj osećaj turobnosti utapaju za šankovima džez barova, tražeći usput u damama sa ćoškova mračnih ulica utehu u beskrajno dugim, lutalačkim noćima. A žene? Njihova snaga leži u tome što puštaju svoje žrtve da žive u večitoj iluziji o nadmoći u igri čija pravila su već odavno napisana. U toj igri, žrtva nikad nije svesna da je upala u smrtonosnu zamku pažljivo ispletene mreže iz koje nema izbavljenja.
Za P.U.L.S.E Uroš Popović
Ukratko: Uroš Popović
Enfant terrible. Sanja Staru Havanu i krstarenje mitskom Rutom 66. Zaražen sedmom umetnošću i opijen Kjubrikovštinom. Dete grandža koje inspiraciju u potrazi za idejom slobode traži u anarhizmu Džonija Štulića i stihovima Nikole Vranjkovića. Bukovski i bitnici izvršili trajan uticaj na degradaciju morala. Duhovni oslonac je pronašao u zen budizmu.
