Bezlična interesovanja – Bertrand Rasel

Bezlična interesovanja – Bertrand Rasel: Osvajanje sreće

U ovoj glavi hoću da osmotrim ne ona krupna interesovanja na kojima počiva čovečji život, no sitnija interesovanja koja mu popunjavaju dokolicu i dozvoljavaju odmor od napora uloženih u ozbiljnije životne uposlenosti. U životu prosečnog čoveka glavni deo njegove zabrinute i ozbiljne misli posvećen je ženi i deci, radu i materijalnom položaju. Čak ako bi on imao i ljubavnih odnosa izvan braka, sami po sebi oni verovatno neće na njega uticati koliko na mogućne posledice u domaćem životu. Interesovanja koja su povezana s njegovim radom neću da ubrojim u njegova bezlična interesovanja. Čovek od nauke, na primer, mora da bude upućen u poslednja dostignuća svoje struke. Prema takvim dostignućima njegova osećanja su prožeta svom toplinom i živošću za nešto što je prisno skopčano s njegovom karijerom, ali ako on čita o dostignućima u sasvim drugoj nauci s kojom stručno nema nikakve veze, on će to čitati u sasvim drugačijem duhu, nestručno, manje kritički i više nezainteresovano. Čak iako mora da napregne svoju pažnju da prati ono o čemu se piše, njegovo čitanje je ipak odmaranje, zato što nije u vezi s njegovim odgovornostima. Ako ga knjiga zanima, njegovo interesovanje je u izvesnom smislu bezlično, što ne bi moglo da se kaže kad bi knjige bile iz njegove oblasti. O takvim interesovanjima izvan glavnih aktivnosti u čovekovom životu hoću da govorim u ovoj glavi.

Jedan od izvora nesreće, zamora i živčane napetosti jeste ona nesposobnost da se zainteresujemo za bilo šta što nije od praktične vrednosti za naš život. Posledica ovoga je da svesna misao ne dobija maha od izvesnog malog broja stvari, od kojih svaka verovatno povlači za sobom izvesnu zebnju i neke elemente brižnosti. Izuzev u snu, svesnoj misli nikad nije dopušteno na volju da se preda neradu da bi za to vreme u podsvesnoj misli postepeno sazrela mudrost. Posledica je preosetljivost, odsustvo razumnosti, uzbudljivost i gubljenje smisla za meru. Sve su ovo uzroci i posledice zamora. Ukoliko se neko više zamara, njegovo interesovanje za spoljašnji svet bledi i njegovim bleđenjem on gubi olakšanje koje mu taj svet daje i postaje još zamoreniji. Taj začaran krug sazreva i na kraju dovede do živčanog sloma. Ono što umanjuje interesovanje za spoljašnje stvari jeste činjenica da one ne traže nikakvu našu akciju. Donošenje odluka i vršenje izbora veoma su zamorni, pogotovu ako hitno treba da se donesu i bez pomoći podsvesnog. Ljudi koji osećaju da treba da prespavaju pre nego što donesu neku važnu odluku potpuno su u pravu. Ali duhovne radnje podsvesti nisu u dejstvu samo u snu. One mogu da dejstvuju i onda kad je svesna misao zauzeta nečim drugim. Čovek koji je kadar da zaboravi svoj posao kad prođe radno vreme i ne seti ga se sve dok mu narednog dana ponovo ne pristupi, verovatno će mnogo bolje svršiti posao nego onaj koji o njemu razbija glavu za sve vreme između radnih dana. I mnogo lakše je zaboraviti posao kad treba da je zaboravljen ako čovek ima više drugih interesovanja izvan posla nego ako ih nema. Međutim, od suštinske je važnosti da ta interesovanja ne budu baš za one stvari u kojima je iscrpen čovekov radni dan. Ta interesovanja ne bi trebalo da zahtevaju volju i hitnu odluku i ne bi trebalo, kao kockanje, da dovede u pitanje bilo kakav materijalan interes, i po pravilu ne bi trebalo da budu tako uzbudljivi da izazovu emocionalan zamor i preopterete podsvesno isto onako kao i svesno.

Mnoge zabave odgovaraju ovim zahtevima. Prisustvovanje utakmicama, pohadanje pozorišta, igranje golfa, zabave su kojima se ništa ne bi moglo prigovoriti s ovog stanovišta. Za čoveka knjiškog nastrojenja štivo koje nije u vezi s njegovim stručnim delatnostima, veoma je dobro. Ma koliko da je važna briga, ne bi trebalo o njoj da se misli za vreme budnih časova.

U ovom pogledu velika je razlika između muškaraca i žena. Muškarcima uglavnom lakše polazi za rukom da zaborave svoj posao nego što je to mogućno ženama. U slučaju žena čiji rad je u kući, to je sasvim prirodno jer ne menjaju mesto kao muškarac koji, kad napusti kancelariju, u novim prizorima ima priliku da dobije novo raspoloženje. Ali ako se ne varam, žene čiji posao je izvan kuće, razlikuju se od muškaraca gotovo isto tako kao i one koje rade kod kuće. One nalaze da je vrlo teško da se interesuju za bilo šta što za njih nema praktične vrednosti. Njihovi ciljevi vladaju njihovim mislima i radnjama i one se retko kad udube u neko sasvim nekorisno interesovanje. Neću da poričem izuzetke već govorim o onome što mi se čini da je pravilo. U devojačkoj višoj školi, na primer, nastavnice, ako nema nijednog muškarca, govore o kupovini uveče, dok u muškim školama nije takav slučaj. Ova karakteristika čini se ženama kao viši izraz savesnosti nego što je u muškaraca, ali ja ne bih rekao da na dugačkoj stazi to u mnogome unapređuje kvalitet njihovog posla. I to ima tendenciju da stvori izvesnu uskost stava koji u nekim slučajevima vodi u neku vrstu fanatizma.

Sva bezlična interesovanja izuzimajući njihovu važnost kao elementa odmora, imaju i druge korisnosti. Da počnemo, ona prvo pomažu čoveku da sačuva smisao za meru. Lako je da se čovek toliko udubi u svoj rad, svoj krug ljudi, svoju zasebnu vrstu posla da gubi iz vida koliko je to mali razlomak celokupne čovečje delatnosti i koliko mnogo stvari u svetu ostaje izvan doticaja onoga što on radi. A zašto na to da mislimo — mogli biste da upitate. Ima više odgovora. Na prvom mestu dobro je da se o svetu ima onakva slika koja je saobrazna našoj delatnosti. Svak od nas nije dugo na ovom svetu i za nekoliko godina života on mora da se upozna sa svim što valja da se zna o ovoj čudnoj planeti i njenom mestu u vasioni. Da odbacimo priliku da se upoznamo s tim, ma koliko to znanje bilo nesavršeno, bilo bi kao da polazimo u pozorište i ne gledamo komad koji se predstavlja. Svet je pun stvari, tragičnih i smešnih, junačkih, čudnih ili čudesnih, i oni koji propuste da se interesuju prizorom koji nam on pruža, promašiće jednu od povlastica koju je život u stanju da da.

Pa onda, smisao za meru veoma je koristan i veoma utešan. Svi smo skloni da se bezrazložno uzbudimo, bezrazložno napregnemo, bezrazložno potresemo važnošću sitnog ugla sveta u kome živimo i malim vremenskim trajanjem od trenutka našeg rođenja do smrti. U tom uzbuđenju i precenjivanju sopstvene važnosti ništa nije na svom mestu. Istina, to može da nas nagna da jače zapnemo u radu, ali to neće napraviti naš rad boljim. Malo posla s dobrim uspehom, bolje je nego mnogo posla s lošim, mada apostoli neumornog života, po svima znacima, misle drugačije. Oni koji se suviše udube u svoj posao, uvek su u opasnosti da ne padnu u fanatizam, koji se u suštini sastoji u tome da pred očima imamo jednu ili dve poželjne stvari, dok ostale sve zaboravljamo i pretpostavljamo da u ostvarenju te jedne ili dve stvari sve druge slučajne neprilike nisu ni od kakve važnosti. Protiv tog fanatičnog nastrojenja nema bolje predohrane od širokog shvatanja čovekovog života i njegovog mesta u vasioni. Izgledalo bi da je to vrlo velika stvar pozvati se na vasionu u vezi s tim, ali bez obzira na to pozivanje, to je i samo po sebi stvar velike važnosti.

Jedna od mana modernog višeg obrazovanja je u tome što je ono postalo isuviše upućivanje na skupljanje izvesnih znanja, a suviše malo na proširenje misli i srca bespristrasnim pregledom sveta. Recimo, vi se unesete u političku borbu i naporno radite za pobedu svoje stranke. Dotle je sve u redu. Ali može se desiti da u toku borbe nastupi mogućnost pobede, ali po cenu da se u borbu ubace metode s namenom izazivanja mržnje i podozrenja u svetu. Na primer, može vam se učiniti da je najbolji put ka pobedi vređanje jednog stranog naroda. Ako je vaša vizija ograničena na sadašnjost, ili ako ste nadahnuti doktrinom koja se zove efikasnost, vi ćete izabrati takva sumnjiva sredstva. Pomoću njih vi ćete pobediti u neposrednom cilju dok dalje posledice mogu da budu katastrofalne. Ako s druge strane, pored vaših uobičajenih shvatanja, vaša misao odluta u prošla doba čoveka, njegovo sporo i delimično izdvajanje iz varvarstva, kratkoću njegovog celokupnog opstanka u poređenju s astronomskim epohama — ako su se, kažem, na takve misli nakalemili vaši uobičajena osećaji, vi ćete shvatiti da trenutna bitka u koju ste zagazili, ne može biti takvog značaja da rizikujete nazadnjački korak u pravcu mraka iz koga smo se lagano otimali. Pa dalje, ako doživite poraz u vašem neposrednom planu, ohrabriće vas u stavu ista pomisao na trenutnost poraza koja vas je uzdržala da se ne služite prljavim oruđima. Preko vaših neposrednih poslova vi ćete imati ciljeve koji su udaljeni i sporo se odvijaju, u čemu vi niste usamljena jedinka, nego jedan iz velike armije onih koji su čovečanstvo poveli u pravcu civilizacije. Ako ste dosegnuli do takvog shvatanja, neće vas nikad napustiti izvesna duboka sreća ma kakva bila vaša lična sudbina. Život će postati zajednica sa svima vellkanima svih vremena i lična smrt samo tričav udes.

Kad bih imao moć da organizujem obrazovanje kakvo bih ja želeo, ja bih pokušao da zamenim stare ortodoksne religije — koje imaju privlačnu snagu na vrlo mali broj mladića, a i ti su, po pravilu, najmanje inteligentni i najzatucaniji — nečim što bi se jedva moglo nazvati religijom, pošto bi bilo samo ukazivanje na izvesne dobro utvrđene činjenice. Ja bih želeo da omladina postane najživlje svesna prošlosti, živo shvatajući da će čovekova budućnost po svima znacima bita nesravnjeno duža nego što je njegova prošlost, duboko svesna sićušnosti ove planete na kojoj živimo i činjenice da je život na ovoj planeti samo privremena slučajnost; a u isto vreme s ovim činjenicama, čija namena je da podvuku beznačajnost jedinke, izneo bih sasvim drugi sklop činjenica s namerom da učine utisak na razum mladih o veličini na koju je jedinka sposobna, i na saznanje da kroz sve dubine zvezdanog prostora ništa nama nije poznato što bi bilo veće vrednosti od toga. Spinoza je davno pisao o ljudskim obavezama i o ljudskoj slobodi; njegov oblik i rečnik čine prilazak njegovoj misli teškim, sem onih koji proučavaju filozofiju, ali u suštini što bih ja hteo da kažem, malo se razlikuje od onoga što je on kazao.

Čovek koji je jednom shvatio, ma koliko trenutno i ma koliko kratko, šta čini dušu velikom, ne može više biti srećan ako se izgubi u sitničavostima, sebičnostima, tričavim neprilikama i u strepnji od sudbine koja ga čeka. Čovek sposoban da bude čovek velike duše, otvoriće širom prozore svog razuma, puštajući da kroza nj slobodno struje svi vetrovi sa svih strana vasione. Sagledaće sebe i život i svet istinski onako kako je to u ljudskim granicama mogućno; shvatiće kratkoću i majušnost čovečjeg života i razumeće takođe da su u razumu jedinke skoncentrisane sve one vrednosti koje sadržava poznata vasiona. I onda će uvideti da čovek u čijoj se misli ogleda svet, postaje u izvesnom smislu toliko velik, koliko je velik i svet. Oslobođenjem od straha koji obuzima roba svakodnevnosti, on će osetiti veliku radost i kroz sve promenljivosti svog spoljašnjeg života, u dubini svog bića, on će ostati srećan čovek.

Ostavljajući ova krupna razmišljanja i vraćajući se na naš neposredan predmet, naime na vrednost bezličnih interesovanja, ima i jedna druga postavka koja od njih čini velikog pomagača u dostizanju sreće. Čak i u najsrećnijim životima ima vremena kad stvari idu rđavo. Izuzev neženja, ima malo ljudi koji se nisu posvađali sa svojim ženama; malo roditelja nije otrpelo velike strepnje zbog dečjih oboljenja; malo poslovnih ljudi je izmaklo finansijskim neprilikama; malo stručnih ljudi se nije našlo oči u oči sa propašću. U takvim trenucima, sposobnost da se interesujemo za nešto izvan uzroka naše nevolje, ogromna je blagodet. U takvom slučaju, kad uprkos zebnje ništa drugo u tom času ne bi umeo da učini, neki čovek će se setiti da odigra partiju šaha, drugi će čitati detektivske romane, treći će se udubiti u popularisanu astronomiju, a četvrti će se utešiti čitanjem o iskopinama i haldejskom Uru. Sva četvorica će razumno postupiti, dok čovek koji ne učini ništa da razveje svoje misli i dozvoli da nevolja potpuno ovlada njime, radi nerazumno i sam sebe čini nesposobnim da se uhvati u koštac sa nevoljom kad dođe čas akcije. Slična ocena može se primeniti i na nepopravljiive žalosti kao što je smrt mnogo voljenog lica. Ni za koga neće biti dobro ako dopustimo da nas proguta tuga. Tuga je neizbežna i mora se očekivati, ali sve što se može učiniti, to je da se ona umanji. Čista je sentimentalnost težiti, kao što neki čine, da se čaša nesreće ispije do dna. Dabogme, time neću da poričem da nekoga tuga ne može da slomi, ali tvrdim da bi svaki čovek morao da učini krajnji napor da izbegne takvu sudbinu i treba da traži zabavu, ma kako beznačajna bila, izuzev jedino da ne bude štetna i ponižavajuća. Među ono što ja smatram štetnim i ponižavajućim ubrajam tako nešto kao što je pijanstvo, opojne droge, čija je namena da unište misao bar za neko vreme. Pravi put nije u uništenju misli nego da je sprovedemo drugim stazama, ili bar stazom što udaljenijom od trenutne nesreće. Teško je to izvesti ako je život dotle bio skoncentrisan na vrlo mali broj interesovanja i to nekoliko sad je sve zasićeno tugom. Da se dobro podnese tuga ako naiđe, mudro je jos u srećnijim vremenima odnegovati neka šira interesovanja za stvari, tako da misao može da nađe neko spremno i tugom nezahvaćeno mesto koje zahteva drugačija razmišljanja i druge emocije nego što su ove zbog kojih se sadašnjost teško podnosi.

Čovek odmerene vitalnosti i poleta prebrodiće posle svakog udarca sve nevolje pojavom novog interesovania za život i svet koje ne sme da usitni toliko da jedan udarac postane sudbonosan. Dozvoliti da vas porazi jedan slom ili čak više njih, nije stvar kojoj se valja diviti kao primeru osetljivosti, no nešto što treba žaliti kao dokaz odsustva vitalnosti. Sve naše ljubavi u krilu su smrti koja ih u svakom trenutku može da pokosi. Zato je potrebno da naši životi ne budu suženi u naponu do te mere da čitav smisao i cilj našeg života ostane na milost i nemilost slučaju.

Iz svih ovih razloga čovek koji traži sreću u životu mudro će učiniti ako svoju pažnju usredsredi na izvestan broj sporednih interesovanja kao dodatak onim kičmenim interesovanjima na kojima se zasniva njegov život.

“Osvajanje sreće” – Bertrand Rasel

Predgovor 

Prethodni nastavak: