Jedan dan u životu
Danas je petak, 17. novembar, tačno pedeset godina od pobune atinskih studenata. Povukli su se na Politehnički fakultet i tamo izdržali nekih dvadeset sati, pre nego što je ulaz u dvorište probio tenk. Sledio je užas: ni danas se ne zna koliko je studenata pobijeno i koliko ranjeno, jer porodice nisu smele ništa da objave, čak ni čitulje. Najveći broj je oko četiri stotine, zvanični broj zaustavio se na manje od dvadeset. Niko nikada nije odgovarao za to, jer su vojnici izveli akciju. Pukovnička hunta izvodila je strahovladu još nekoliko meseci, onda ju je zamenila generalska hunta, sve do ranog leta, kada se konačno vlast počela menjati. Još punih sedam godina posle izbora, koji su održani 17. novembra 1974, vladala je desnica, sa neviđenom korupcijom i blagošću prema huntinim ubicama: zatvori za protivnike hunte, oni ostrvski, otvoreni su tek uleto 1974. Tek 1981. došli su socijalisti (PASOK) na vlast, dok se i oni nisu ugušili u korupciji, izneveravanju obećanja i rastu nacionalizma nekih petnaest godina docnije.
U Grčku sam stigla sredinom oktobra. Do granice je sa mnom u kupeu sedeo ljubazan makedonski udbaš – imao je čak i putnički rešo, pa mi je kuvao jaku kafu. Siti smo se ispričali, uglavnom o receptima. Svog grčkog pratioca primetila sam čim sam sišla sa voza: taj je umirao od dosade dok sam prvih dana sedela na kursu grčkog, a onda ostatak dana u Nacionalnoj biblioteci. Još je gore za njega bilo kad sam počela odlaziti u nacionalne arheološke škole – nemačku, francusku, američku i englesku, jer ga tamo nisu puštali, pa je čekao napolju, u nekom kafeu. Incidenti su se u Atini ređali od kraja oktobra, a postali su masovni u novembru.
U petak 17. odlučila sam da posetim Nacionalni muzej, koji je susedna zgrada do Politehnike. Stigla sam poslednjim trolejbusom, koji se s mukom probijao kroz ogromne demonstracije na ulici Patision, i na kraju se zaustavio: morali smo izaći, a demonstranti su šoferu naložili da trolejbus parkira kao poslednji u barikadi prema raskršću otkuda su mogli doći policajci sa bulevara Aleksandras, gde je bilo središte zloglasne tajne policije i zatvor. Došla sam u Grčku da napišem magistarski, u okviru međudržavne razmene. Ne samo da sam dobila stipendiju, dobila sam i pasoš koji mi je oduzet 1968: šta je bilo ključno, ne znam. Moja odluka bila je da se bavim naukom, premda mi je bilo jasno da zbog angažovanja u studentskom pokretu ne mogu predavati na univerzitetu; dobila sam mesto u institutu za književnost gde je već bilo nekoliko sličnih disidenata, kojima je javna reč bila uskraćena. I tada, pre pedeset godina, opet sam bila usred studentske pobune. Mogla sam čitati i razumeti transparente sa početnim znanjem novogrčkog i sa starogrčkim, ali nisam razumela govorni jezik; no svuda oko mene bila su lica slična onima koja sam znala, pokreti, prijateljstvo, strast. Muzej su zatvorili – no i da je bio otvoren, ne bi mi palo na pamet da odem tamo.
Do večeri sam već znala da skandiram parole. Obruč oko Politehnike se sužavao, policija je demonstrante potiskivala prema dvorištu. U gužvi me je uhvatio policajac i izvukao me iz mase. Zahtevao je dokumente. Kad sam mu pokazala pasoš, gestom me je poslao prema raskršću, i još mi zapretio palicom. Bila sam okružena policajcima, morala sam otići. Možda mi je spasao život? Trebalo mi je dobra dva sata pešačenja da se vratim na Pankrati, gde sam imala sobu. Tamo su svi gledali televiziju. Bilo je snimaka na kojima se jasno videlo kako tajni agenti tuku ranjene koje su doveli do kola Plavog krsta: grčka televizija bila je zaostala, diktatorska, i bez profesionalaca koji su većinom pobegli iz zemlje.
Narednog jutra su me poznanici iz ambasade pozvali da se sa njima vozim do mesta događanja. Patision je na obe strane ulice imao posuto iverje, koje je jasno pokrivalo krv. Politehnika se pušila, vrata su bila razrušena, svuda polomljeni nameštaj i tragovi pucnjeva na fasadi. Popodne je na uglu naše ulice ubijen čovek, od rikošeta, činilo se. Proglašen je policijski čas, posle 16h nije se smelo na ulicu.
Sledećeg jutra rešila sam da odem do škole. Na ulici Kraljice Sofije nije bilo trolejbusa ni autobusa, pa sam krenula peške. Negde kod Vizantijskog muzeja pojavila se kolona tenkova, pokrivenih žutom prašinom. „Iz Larise“, rekao je čovek do mene. Stigli smo negde blizu Parlamenta na trgu Sintagma, kad su se čuli pucnjevi: pucali su direktno na ljude koji su, kao i ja, krenuli poslom peške. Nastala je panika, počeli smo bežati nazad. Trčala sam sa mladom majkom, koja je gurala kolica, a onda smo gurale kolica zajedno. Pognula sam glavu, jer sam uglavnom bila viša od ostalih oko mene. Zaustavile smo se tek kod Hiltona. Onda je ona skrenula levo, prema Kolonakiju, i ja za njom. Na trgu gde sedi finiji svet, kao da se ništa nije događalo nekoliko stotina metara dalje. Krenula sam paralelnim ulicama prema ulici Ipokratus, gde je bila škola jezika, pored bojnih kola i grupa vojnika. Sve je bilo zatvoreno, na vratima obaveštenje da će se kursevi uskoro nastaviti.
U narednim mesecima sam se nekako navikla da mi svuda na javnim mestima upere pušku u stomak; mi, strani studenti, počeli smo se sami okupljati, odlaziti na autobusne izlete sa Grcima i učiti sa ulice. Ispred svakog štaba tajne policije okupljale su se uplakane majke. Ptica feniks sa siluetom vojnika krasila je svaki arheološki teren. Na pijaci su se, ispod ruke, prodavale kasete sa Teodorakisovom muzikom i snimkom studentskog radija, koji se završava pozivima za pomoć, posebno lekarima, i zvucima rušenja kapije.
To da su se pobunili studenti, u zemlji iz koje su otišli „svi pismeni“, kako je to govorio jedan grčki prijatelj, ima svoje logično objašnjenje: u Grčkoj su studirali oni koji su mogli da plate. Pukovnici, uglavnom provincijalci, otvorili su stipendijama priliv siromašnih, seoske dece, onih koje su pukovnici smatrali „svojima“. Za četiri godine, ova deca su pročitala sve što je potrebno, i umesto da emigriraju, odlučila da sruše huntu.
Napustili smo Grčku, nas dvoje, na dan izbora iste godine, ostajući sa njom do kraja života.
Peščanik.net
***
